Анализе

АТЛАНТИСТИЧКА СТРАТЕГИЈА НАПАДА НА ДРЖАВУ: Приватизација као пут у самоуништење

  • Питање приватизације постало је у последње време поново актуелно, посебно у Русији где су од 1. фебруара 2016. године ступила на снагу нова законска правила за приватизацију државних компанија. „Ауторство“ законодавства амерички медији приписују председнику Руске Федерације Владимиру Путину. Суштина је да влада више не може да прода контролни пакет акција него остатак од 49 одсто. Другим речима, нема тоталне приватизације већ само делимичне. Ово је пут којим би требало да крену и друге државе. Ево и зашто

ПИШЕ: Зоран  Милошевић

Крајем 70-их и почетком 80-их година XX века приватизација је постала скоро општа појава. Више од 80 држава света прихватило је програм смањења државног сектора, односно продаје државних компанија приватницима, а који су преко различитих међународних институција, највише преко Међународног монетарног фонда и Светске банке, „гурале“ Велика Британија и САД. Овај програм добио је име глобализација, јер је јачао приватни сектор и наднационалне институције, а на штету националних држава.

Приватизација је наметнута као важан елемент процеса економске обнове и постсоцијалистичких држава, при чему су државе и становништво од приватизације имале веома малу корист, а дошло је и до радикалног сиромашења становништва и деструкције целокупне социјалне сфере. Оцене приватизација су различите. Бројни су аналитичари попут Ајзе Р. Техове која је, на пример, оцењујући последице приватизације у Русији, написала да је то давало убеђење да се држава налази у рукама лопова и, благо речено, несавесних људи.

ЗАУСТАВЉАЊЕ ДИВЉЕ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ

Познати амерички аутори Пол Крејг Робертс и Мајкл Хадсон објавили су чланак о атлантистичкој стратегији разарања држава, дајући савете Русији (и другим државама) како да се одбране од пљачкашке приватизације, али и објашњавајући чему води таква стратегија приватизације државне имовине. Према њиховом мишљењу, суштина приватизације је у одузимању извора прихода држави. „Приватизација не помаже реиндустријализацији, она само доприноси преобраћању економије у економију рентирања, при чему зараду имају инострани власници капитала, али не и држава.“ Препознајући ово, један од ретких данашњих државника Владимир Путин је од 1. фебруара 2016. године изменио законодавство, како би се избегла дивља приватизација актуелна за време Бориса Јељцина. Акције компанија се не продају по сниженим већ реалним ценама, при чему предузећа остају под влашћу Русије, а не офшор зона. Другим речима, странци који улажу у руску економију обавезују се да компанија мора остати у Русији и да ће примењивати руске законе и нормативе, што значи и обавезу да ће капитал држати у Русији. Такође, куповина акција се не може извршити узимањем кредита код државних банака, а купци не могу бити регистровани ван територије Русије. Очигледно је да је Владимир Путин извукао поуке из претходне приватизације, чиме је заштитио и државну имовину и права становника Русије.

Ипак, бројни економисти, присталице државног суверенитета, наглашавају да не треба журити са приватизацијом стратешких привредних субјеката, јер без обзира на заштитне мере, чак и оне донесене у Русији, још постоји довољно простора за дивљу приватизацију. Другим речима, приватизација у условима економске рецесије, економских санкција, неадекватног законодавства, проблематичних влада или пада цена нафте, односно било ког другог стратешког производа, поткопава економски суверенитет државе. Са овим је сагласан и Сергеј Гуријев, који је потврдио да нема смисла приватизовати нафтне компаније у условима ниских цена.

РУШЕЊЕ АТЛАНТИСТИЧКОГ МИТА

Објашњења да продаја великих и профитабилних домаћих компанија, попут српске мобилне телефоније (МТС) или било ког сличног предузећа, треба да допринесе финансирању унутрашњег буџетског дефицита представља погубни атлантистички мит, као и став да држава треба да се ослања на стране банке и имаоце облигација у стварању новца. То јесте погубан став пошто свака централна банка све то може да уради сама и тако створи новац и покрије буџетски дефицит. Но, истине ради, после Другог светског рата, под притиском приватног капитала, „монетизација буџетског дефицита“ урађена је и од владе САД, а западне банке су то подржале. Другим речима, монетизација дуга је заједничка пракса на Западу. Ову грешку наметнули су и намећу и другим државама. Али владе могу помоћи обнови економије и штампати новац, уместо да државу задуже код приватних банака и кредитора. Ова политика је штетна, јер директно води пљачкању државног финансијског сектора преко исплате камата приватним кредиторима. Нема потребе, а самим тим ни оправдања, за позајмљивање новца од приватних банака да би се влада снабдела новцем, када Централна банка може да створи тај новац и то без исплате камате кредиторима.

Ипак, атлантистички идеолози и невладин сектор који финансирају упорно тврде да су само комерцијалне банке у обавези да стварају новац, а да су владе дужне да емитују обвезнице и продају их на тржишту како би обезбедиле новац за буџет. Ова политика није довела само до презадужености бројних држава него и до уласка економије Европске уније (еврозоне) у слепу улицу. Дакле, свака држава која приватизује кредитни сектор, предаје економско планирање из руку демократских изабраних влада банкарском сектору.

Због тога, Пол Крејг Робертс и Мајкл Хадсон саветују, пре свега Русију, да не иде овим путем – путем филозофије економске ренте, јер на тај начин држава ем губи приходе, ем се врши и њена десуверенизација и покоравање од приватног банкарског сектора.

ПРИВАТИЗАЦИЈА КАО ПУТ У МОНОПОЛ

Приватизација је форма предаје власништва, потпуно или делимично, државне или имовине локалне заједнице у приватне руке. У приватизацији учествују најмање две стране, при чему је једна од страна најчешће држава или нека организација. Приватизација сама по себи није гарант прогреса и економског развоја. Она само јача конкуренцију у економској сфери, али то значи уз постојање приватне и државне својине, а не искључиво приватне. Уколико постоји само приватна својина, онда се формирају монополи. Такође, не постоји директна веза између квалитета управљања и власништва. Наиме, у ранијим „почетничким“ периодима преласка на (нео)либерални образац пословања тврђено је да приватно власништво гарантује боље управљање. Међутим, низ банкротстава великих приватних компанија показује да није тако.

Образац сарадње са Западом било које државе незападног света је скоро идентичан. Формирају се групе препознатљиве у медијима као „атлантистички интеграционисти“, који у својој идеологији имају став да је корисно жртвовати суверенитет државе ради интеграције са Западом, примењујући неолиберални економски образац. И при томе код њих нема кајања будући да су уверени да раде добро дело.

Но није тако. Националне компаније стварају новац који користи (и) држава за заштиту како свог суверенитета од похлепе власника приватног капитала, тако за одржавање равнотеже у економији и социјалној сфери. Све приватизације, на пример, железнице (и других јавних предузећа) нису довеле до побољшања квалитета услуга него и до повећања цена и зараде приватника („извлачења ренте“). Није ретко ни да нови власници железница, путева и друге инфраструктуре од државе добијају дотације преко различитих пореских ставки, а све се потом представља као успех приватизације. У неким земљама нови власници железница, на пример, уцењивали су државу јер им неке дестинације доносе губитке, тј. да нису рентабилне: да би саобраћај и даље радио, тражили су од власти различите, велике дотације, које су у већини случајева и добили. Ова пракса свакако није сагласна „слободном тржишту“.

У савременим „демократијама“ постоји и проблем олигархије, тј. појединаца који су дошли до поседа добрих државних компанија новцем стеченим на криминални начин или од претходних дивљих приватизација. Проблем са олигарсима је што када преузму контролу над компанијама, по правилу избегавају сарадњу са националном владом и везују се за Запад. Међутим, за успешно балансирање између интереса олигарха и народа потребно је да држава располаже одређеним ресурсима, па и компанијама. Полазећи, дакле, од ове чињенице тренутно мало којој земљи одговара даља приватизација државних предузећа. Уколико би се наставила, приватни сектор, тачније олигарси би постали јачи од државе.

Још мање држава треба да продаје своје компаније странцима. Наиме, продаја домаћих компанија се правда сакупљањем девиза у девизне резерве и државни буџет. Продајом важних и профитабилних предузећа странцима, међутим, предају им се будући приходи, који ће сигурно бити изнети из земље, управо како је то и сада случај.

САМОУБИСТВО ЧИКАГА

Колико су ове продаје штетне показује пример из Чикага, где је градска влада продала приход од будућих 75 година за паркирање аутомобила, за износ једногодишње зараде. На тај начин су приходи града добровољно предати приватнику, тачније приватницима, јер су купци биле инвестиционе банке са Волстрита. Нови власници су потом подигли цену паркирања, а увек су се судили са градском владом тражећи одштету, када су ови ремонтовали улице због насталих губитка. Ова продаја, између осталог, помогла је градској влади Чикага да банкротира. Овакав образац атлантисти примењују и у десуверенизацији савремених земаља, при чему приватизацијама припремају државе за банкрот.

Коришћење приватизације компанија и других ресурса помаже само краткорочно, али дугорочно ствара озбиљне проблеме. Зараде приватизованих компанија по правилу бивају изношене из земље где је предузеће стационирано, при чему курс домаће валуте стално губи вредност, што приморава пословне људе да тргују у доларима. Резултат је, дакле, пад домаће валуте, а раст вредности долара. Ова ситуација дозвољава страним кредиторима да изводе различите шпекулације против домаће валуте.

Глобализација, да подсетимо, осмишљена је од стране империјалних САД и свака држава којој је стало до свог суверенитета треба да тражи начина да се од ње заштити. Кључни елемент глобализације је приватизација, која смањује економски суверенитет државе и ствара проблеме владама и народима путем повећавања цена роба и услуга. Пропагатори ове самоуништавајуће економске политике су неолиберални економисти и у томе су слични невладиним организацијама које делују као пета колона унутар суверених држава у корист глобализације. У том смислу нема безбедности држава и народа док се економија не заштити од западних покушаја да се престроји и да ради у корист Вашингтона, а не у корист конкретне државе.


ИЗВОР: Печат

Подели:

2 Comments on “АТЛАНТИСТИЧКА СТРАТЕГИЈА НАПАДА НА ДРЖАВУ: Приватизација као пут у самоуништење

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *