Анализе

„Фенси паори“

ФОТО: Патриот

Ја не могу бити паорка као ви.

Фема, Покондирена тиква

 

Одавно смо навикли на штетне стереотипе који наш народ оптерећују комплексима према осталом «нормалном свету». Али, Срби су заиста власници једне колективне глупости, које «нема нигде, него само код нас». Ни један други народ, осим српског, није толико успео да на делу своје територије постане трајно аутономан од себе самог. Све аутономије у својим државама друге европске нације трпе. Само Срби још траже да добровољно буду аутономни од себе самих.

ПИШЕ: Душан Ковачев

 

Извор тог наказног  колективног принципа је искомплексираност собом самима. У савременом друштву, где се спроводи једнакост и позитивна дискриминација мањина, тврди се да је Војводина традиционало «европска регија», «питомија», «културнија», «развијенија» и подобнија да уђе у европску утопију пре оне остале, србијанске Србије, која је «заостала», «патријархална, «оријентална». Исти они којима су уста пуна бриге за становнике «нехигијенских насеља», жртве породичног насиља или псе луталице, заговарају идеју да Србију треба да буде стид што је с Војводином у заједници. Београдски малограђани[1], као посебан културни манир, испољавају стид пред војвођанима. Читава београдска јавност, која себе сматра «интелектуалном», мисли да је сагласност са одвајањем Срба од Срба културни ниво.

Руски «западњаци» су се читав XIX век  кајали због чињенице што њихова заостала «оријентална империја» држи у стези један напредни пољски народ, у односу на чију културу су се осећали инфериорнима. Пољаци и Руси, ипак ,нису  један народ. Али, београдски малограђани, који нису велики сељаци јер су урбани, отишли су огроман корак даље. Интелектуална перверзија легитимисања покраjинског сепаратизма у Београду потиче баш од људи који су из Војводине потекли[2], а животом и радом се везали за Београд.

Војвођанима, који су пре две деценије током «јогурт револуције» извикивали «Слобо – Слободо», данас толико прија «изигравање финоће» пред Београђанима, да игноришу очигледне политичке опасности од сепаратизма чак и кад оне угрозе њихову сопствену приватност.

Деценијама је гомилом глупости недоурбањеним Србима уливано уверење о ексклузивности једног «европског ентитета», пред којим Србија мора да осећа стид и срам. То уверење је скуп лажи, засновано на флоскулама, које ћемо размотрити редом:

 

Војвођани су  Лале

 

«Лале» су посебна етничка група коју чине потомци цесарских граничара, Потиско-Поморишког крунског дистрихта, особите ношње и менталитета, који се развио у неколико крунских «автономних» области и општина, где су уживали слободу вере, кретања, трговине, земљовласништва и политичке самоуправе. Њихове комшије се за «автономију» нису избориле у том обиму. Угарска, земља пребогатих спахија, имала је грађанство које је било сиротиња. Бивши бироши (угарски кметови) су углавном постали беземљаши, физички радници и надничари, у бољем случају занатлије. Угарски Србин је успео више: «Лала» је био остварење древног идеала – независног сељака с имањем, паора, отпорног на бидермајерску малограђанску културу имитатора укућана куће Хабсбурга[3]..

Пре пола века је једном хабсбуршком фелбабу[4] пошло за руком оно што није успело свој кафкијанској бирократији и инквизицији. Тито је најпре понизио, па имовински уништио поносног  српског сељака Војдодине. Тек две деценије после његовог уништења, комунисти су појам «Лала», искористили да изграде симулацију сепаратистичког идентитета «аутентичног» војвођанина. Почев од «Села сакуле» Зорана Петровића, кроз медијске улоге Ивана Хајтла до Ђорђа Балашевића, «Лала» је лагано изопачиван у бескарактерног моржа , довољно подобног да најзад консумира чак и динарски идентитет потомка бораца «Осме офанзиве».

И деца знатно каснијих дошљака, који су се населили у војводину из предела јужно од Београда, такође себе олако сматрају припадницима панонске морнарице на сувом. Исто тако се данас Лалама сматрају и потомци служебника куће Хабсбург, разних националних припадности, чији дедови су се ругали циврама[5] на гаћама српских паора[6]. Ендорфин, којег мозак свима њима у стању ове идентификације излучи, трипује их да им је «бели шенген» ближи него Београђанима. Од ове секундарне добити су «панонски сурфери» зависни већ скоро деценију.

 

Код нас никад није било важно ко је ко

 

Овај јавни став је требао да буде велики успех војвођанских комуниста. Његова оперативна примена је, међутим, свакодневно вређала интелигенцију самоуправљача, суочених с кадровским «националним кључем». Наиме, по свим нивоима самоуправне делегатске «Друштвено политичке заједнице» морале су да буду заступљене све националне мањине, без обзира на ниво стручности и способности. Исто је било и у предузећу, у задрузи и на сваком организационом нивоу, све до месне заједнице, «основне ћелије» самоуправног друштва. Милошевићева «борба против фотељаша» је укидање овог омрзнутог бирократског принципа прогласила за једну од важних тековина  своје «револуције» и тиме освојила симпатије великог броја Војвођана.

Падом Милошевића, политичке партије аутономашког опредељења су поново добиле својих «пет минута» и том приликом изнеле свој невероватни пројект уставног уређења Војводине[7]. На нову идеологију борбе против «Милошевићевог» српског национализма, накалемљен је «уставни» програм с тежиштем на стварању покрајинске Дијете (удеоног представничког изборног политичког тела) којом би владала Већа националних мањина, бастард «Већа ДПЗ и ДПО[8]» из доба социјализма и делегатских корпуса позитивно дискриминисаних националних мањина. Такво уставно решење се може наћи само у аналогијама с куријалним скупштинама Светог Римског царства немачког народа и у замршеном статусно – представничком праву феудалне Европе, коме је здрава памет одавно рекла збогом.

Међутим, Алај – бегова слама самоуправљања купљена кредитима ММФ-а, давно је развучена, па овакви пројекти не могу да опстану пред стварношћу. Попут наказних морских чудовишта, која каткад испливају из морских  дубина да цркну, на површину «панонског мора» испливао је леш покојног самоуправног социјализма. Међутим, мањинске и аутономашке странке су ,ипак, подржале тај уставни пројекат који вређа здрав разум. Овим  је коначно постало јасно, да је у Војводини важнија национална припадност грађана, више него било где у Европи.

 

Ја сам рођен тамо на салашу

 

Салаш је у ствари једини непријатељ којег су војвођански комунисти сасвим уништили. Панонски сељак је био салашар (фармер), само ако је био веома сиромашан или веома богат. Сељаци средњег имовног стања су у Војводини ретко кад имали салаше. Бивше одаџије, сталне слуге и сезонски надничари, поставши револуционарни пролетаријат, прво су појурили да униште ове симболе своје сиротиње и експлоатације. Сиромашни салашари су се по основу «класног порекла» лако успињали у бирократској номенклатури социјализма, напуштајући салаше заувек.

Нема данас тог војвођанског аутономаша који је рођен «крај малога рита». Међутим, стихови из лажне епопеје величанственог ослободилачког рата војвођанских комуниста против окупатора, чега овде скоро да није било, постали су неформална «химна» аутономаша. Филмована бајка «Салаш у малом риту», требала је да створи лажни епски основ за један лажни «модерни» идентитет, такође на срамоту истини и разуму.

 

Не дамо жито – ди су наши новци

 

«Војводина би могла да храни пола Европе». Та, безброј пута понављана флоскула, забележена је чак и на магнетофонској траци Илије Чворовића. То је истина, али најопаснија, половична истина. Јер, шта би тек могла Украјина, Мађарска, Румунија, Пољска, Русија, Америка и Канада? Последњи ударац економији куће Хабсбург је био задат изласком Украјинског и Канадског жита на светско тржиште, почетком XX века. Заснована претежно на производњи житарица и индустријског биља, привреда куће Хабсбург је сиромашила, а за њом сви који су је следили.

«Србијанци који су дошли осамнаесте», оптеретили су Војводину огромним порезима на пољопривредно земљиште. Демографска експлозија после Првог светског рата је спсречила да се виде корисни ефекти укидања феудалних односа, и аграарне реформе.Светску економску кризу, чији су се ефекти у Војводини осетили после 1931. године, Сељачка странка др Влатка Мачека и комунисти, спретно су искористили за антисрбијанску пропаганду.

Комунистичким мерама је у Војводини створен огроман фонд обрадиве земље у «друштвеном власништву». У регији где су само пољопривредни ресурси издашни, власти су ирационално развијале индуистрију. Негативни ефекти ових глупости у сусрету с тржишном привредом, повећани су опсадом деведесетих. Све негативно, војвођански сепаратисти приписивали су Милошевићу и београдској власти. Њихове тврдње су постале јако уверљиве крајем деведесетих, када се увоз гаса из Русије обезбеђивао клириншким пословима у којима је Србија учествовала с житом и индустријским биљем.

«Ди је наше жито, ди су наши новци», била је популистичка фразеологија која је краткотрајно уздигла политичку гротеску звану Ненад Чанак. «Наше жито» је тада још увек било плод друштвене својине, а Милошевићу, Београду и Србијанцима је пришивено да су крадљивци који «отимају од грађана Војводине оно што је њихово». «Наш Неша» је тада говорио: «разлика између нас и њих је у томе што ми хоћемо наше новце, а они хоће – наше новце».

Повратак аутономаша на власт, показао је њихову политику према војвођанској житници сабласно бескрупулознијом од Милошевићеве. «Увођењем тржишних принципа», за осам година у Војводини, у сред «нашег жита» су формирани приватни пољопривредни велепоседи, а да с ока аутономаша ни суза канула није. За кратко време су нови латифундисти, стекли у Војводини пуно приватно власништво над целинама већим од ма којег историјски познатог до тада. Да ствар буде још гора, држали су ,можда, још и више «друштвеног» земљишта скоро не плаћајући закупнину. Тадашња министарка пољопривреде се пред јавношћу прославила изјавом да она «уопште не зна са колико пољопривредне земље у Војводини држава располаже[9]». Миодраг Мишковић и Ђорђије Ницовић су надмашили легендарног грофа Чекоњића, највећег историјског земљопоседника јужне Угарске. Кад је имовина Миодрага Костића са имовином његове мајке постала скоро равна Чекоњићевој, тад се председник војвођанске скупштине с њим и окумио, спокојан, пошто су стотине хиљада јутара «нашег жита» отишле у праве руке – тајкунима[10]. Кад сутра «мултикомпаније» притисну ове наше тајкуне да им продају војвођанску земљу, аутономаши ће већ наћи неког новог Вељу да му се подсмевају и наплате[11] Влади Србије то што хоће њих да аутопутем повеже са светом.

«Војводина није крава музара!» Та популистичка парола треба данас да подгреје стари аутономашки пропагандни мит о томе како њене грађане опет некако пљачка Београд. Том заменом теза аутономаши данас у ствари крију своју неспособност пред мултинационалним компанијама. Пошто су у питању «краве музаре», морамо да приметимо, како монополски концерни[12] одавно откупљују пољопривредне производе од огорчених српских сељака по мизерној цени. Али, војвођанске партије, невладине организације и покрајинска власт ни једном нису осудиле ту политику, нити повеле икакву антимонополску акцију. Много је лакше махати летвом на ћелаве неонацисте, него стати пред паоре и објаснити «ди сам бијо кад се монопол правијо». Данас аутономаши стају само на чело давно пропалих предузећа, чија ликвидација треба да се објави у Београду, да би подгрејали идеолошке заблуде војвођанских утописта о томе како их Београд «пљачка»[13].

 

Београд је за све крив

 

У јеку стварања латифундија у «нашем житу», председник војвођанске скупштине се јуначки борио с «плеканом» таблом РТС-а у Новом Саду. Новосадска телевизија је постала војвођанска, али је обрадива земља муњевито постајала приватна. Децентрализацијом платног промета Србије, аутономаши су почели да самостално располажу буџетским средствима, тако да су сад «наши новци само прешли из Београда у Нови Сад». Српски премијер Ђинђић се са политичарима Војводине договорио о доношењу «омнибус» закона, којим је «обновљена» аутономија Војводине, уз препоруку да «грађани Војводине ипак размисле какву корист имају од тога што ће у будућности уместо једног, плаћати два пореза».

Коначно, више није било изговора, па су и војвођански пољопривредници почели да питају Владу у Новом Саду «ди су наши новци». По моделу моћних фармера ЕУ, и они су очекивали да и њих држава субвенционише. Мизерне субвенције по величини поседа пољопривредног домаћинства показале су колико су обновљене аутономне власти у Новом Саду биле способне да виде трун у Београду, али не и балване у згради дунавске бановине.

 

Војводина је увек била Европа

 

Оваква изјава је културолошка  лаж, јер она ексклузивни положај северне српске регије изводи из давног доба кад је чинила мали део имовине куће Хабсбург. Тада се у Бечу и читавој Угарској (чији је Војводина била најзаосталији део), говорило супротно. «Европа се завршава на Ландштрасе[14]», тврдио је гроф Метерних, творац Европског поретка у XIX веку. У Мађарској се Панчево звало «Варош на крају света», а територија четири јужне жупаније Угарске је била напола збег, напола војни логор све до укидања Војне крајине. На њиховим северним крајевима су постојале или мале српске соботке (општине самосталних сељака) или спахилуци, између којих је било неколико сиромашних вароши и по која вармеђа (жупанијска управа). Ова далека провинција у авлији куће Хабсбург, страшно је опустошена током револуције 1848.године када су генерали Беча и политичари Будима изазвали међусобни покољ Срба и Мађара. Том приликом, мађарска војска је артиљеријом са Петроварадинске тврђаве потпуно уништила Нови Сад, а банатска и бачка места су паљена и пустошена.

Наредне деценије су донеле такве «европске традиције» као на пример «Бахов апсолутизам» и исплаћивање државне накнаде грофовима ради отпуштања алодијалне[15] земље кметова који су ослобођени зависности. Том приликом су укидане традиционалне српске демократске установе, као што су Народни сабори, а затим су укинуте и њихове автономне општине и слободни крунски дистрикти. «Огромни успеси Угарске пољопривреде» су били медијски преувеличани успеси неколицине бивших спахија који су новац од одштете уложили у куповину пољопривредних машина, да се обезбеде због престанка кулука,и пре су последица скока цена прехрамбених производа због пораста становништва Европе у другој половини XIX века.

У самој Војводини, стварни феудални односи никад нису укинути, а класне разлике су се још више заоштриле, јер је услед демографског раста порастао број сиротиње. У овој извиканој «житници Европе», увек је било пуно гладних.

 

Србија је уназадила Војводину

 

Ослобођење 1918. године затекло је статусно неједнако становништво, «ноблесе» и «немеше», куријалисте, армалисте, чак и «џентрије», компликовано прецедентно право Угарске и огромне земљопоседе. Феудални односи су у Војводини, као и у Босни (сматрала се најзаосталијом регијом хришћанског света), укинути тек доношењем Устава Краљевине СХС 1924. године. Нове «србијанске» власти су први пут извршиле социјално мотивисану аграрну реформу, којом су спахилуци ликвидирани, велепоседи ограничени (највише 500 кј). Пореска политика је, уз наступајућу кризу, утицала дестимулативно[16], али се заборавља да су власти Краљевине још тада субвенционисале куповину пољопривредних машина и горива за њих, квалитетне сорте пољопривредног биља и стоке, и развој пчеларства.

После 1945. године је комунистичка власт Војводину одмах одвојила од Србије. Покушај војвођанских комуниста,под Мирком Чанадановићем, да зараде развијајући економску сарадњу са Србијом, одмах је осујећен вољом највиших партијских комитета.

Војвођански комунисти су, а не београдска власт, уништавали салаше, упропаштавали газде «принудним откупима», хапшењима, депортацијама, утеривањем у задруге, национализацијом и ограничењем обрадивог земљишта на ситне парцеле (до 7 кј). Локалне комунистичке власти су, не београдске, правиле од задруга и издвојених пољопривредних јединица мале спахилуке и тамо где их раније никад није било. Преживеле изолате феудалних односа (у народу зване «шогор-селима»), конзервисали су у том стању под «напреднијим» именима, додавши светло име локалног «народног хероја» или «носиоца партизанске споменице».

Сви градови Војводине, чак и Нови Сад, развијали су се као сеоске агломерације. Једина варош изграђана с намером да постане град (Петроварадин), постала је предграђе Новог Сада. Војвођански комунисти су у природно несамосталној, пољопривредној регији, силом правили индустријско друштво, упркос близини далеко моћнијег индустријског и инфраструктурног центра какав је Београд.

 

Мржња, лењост и неспособност, под маском финоће

 

Војвођански Србин земљорадник, био је симбол  моралног и породичног човека – одговоран приватни предузетник коме се верује, способан да се удружи с комшијама како би  надиграли централну државну власт и велепоседничке монополе. Вековима су се против њега бориле бирократе, спахије, и комунисти, а данас га уништава «нова класа» малограђана иза које се скривају домаћи тајкуни и мултинационалне компаније. У протеклих пола века, војвођанима су отимали имовину и самосталност, а присвајали њихово име и образ, морално најизопаченији људи. У ту сврху, ради обмане, још су комунисти злоупотребили српску конзервативну тежњу за политичком аутономијом. Аутономна Војводина Чанкових лигаша и Пајтићевих конформиста, претворила се у скупу и нефункционалну  бирократију, без воље и способности да се супротстави домаћим новим спахијама и међународним монополистима.

Колико мржња погубно делује на колективни идентитет, показује се у  данашњем смеру «великог транспорта» аутономаша ка евроутопији, у коју узалуд траже да се удену као некакви «фенси паори». Које добро су они донели протеклих осамнаест година? Како и да донесу добро, кад њихова идеја никад није била заснована на општем добру и напретку свих? Уједињено у мржњи, «војвођанско аутономаштво» је одувек било деструктивни политички скуп пакосних и кратковидих, којег је инструментализовало неколико сепаратистичких покрета, удружујући се с њима против политичког и културног идентитета Срба и њихових вредности. Чак су и њихови далеки идеолошки претходници, комунисти, имали израз за тај деструктивни идеолошки манир – критизерство. И да успеју да одвоје Војводину од Србије, одмах би своју мржњу испројектовали на војвођанску власт, па би се прегруписали у нове сепаратистичке покрете који би захтевали аутономију – овог пута од Војводине.

 

Изворник текста: Нова српска политичка мисао, 10.март 2008.

Подели:

4 Comments on “„Фенси паори“

  1. Спасиба редакцији јер објављујете овакве информације. Душан Ковачев је трн у оку петој прозападној колони у Србији, нарочито аутономашима. (циљ је распарчати матицу Србију под БИЛО КАКВИМ изговором, јер процес је неповратан). Поуздано, из личних извора знам да је Ненад Чанак петоколонаш, под заштитом „сорошевске агентуре“, дакле еврејин, прецизније антисрб.
    Како је наше судство под утицајем чојзн пипл, отуда и њему некажњивост. Срећа па оно дете што се води да је његов син, није његово, тако да се семе неће ширити дање (информација од лекара из Чикашке болнице где је ишао кад је блебнуо са мотора, рекли су да је одувек био неплодан). Типични паразит.

  2. Ако знамо да сорошевци никада не финансирају људе неевреје (за то вам није неопходно познавање хебрејског, иако олакшава идентификацију, наиме евреји никада не узимају нетумачљива имена и презимена, све има значење и поруку, а сво други народи углавном „терају моду“). Значи назив „жути“ за Демократску странку, много говори, то су фасадни срби.
    Нпр Пајтић, презиме му означава „поета“, читач поезије : паит м.р.= поэзия

  3. Иначе знате да у Срба термин „жут“ не означава само боју него и обележје „народа“. Мрш жути“, „Гавно жуто“ и слично. То је зато јер је тај термин из хебрејског, донекле славјанизиран.
    זכוּת נ’ [ר’ זכוּיוֹת]
    зхут ж.р. [мн.ч. зхуйот]= 1. право 2 .защита (в суде) 3. заслуга 4. кредит (бухг.) 5. привилегия
    Значи: ПРИВИЛЕГИЈА (привилеговани народ или чоизн пипл), као и „јудејско право“ (у смислу понижавати друге, неевреје), као и „судска заштита“ или некажњивост („узалуд ти је тужити богатога“, сиромах си -поклопи се ушима).
    Ово је етимолошки доказ споне „жут=зхут“.

  4. Једна од сорошевских тенденција је и матрополизација. По том програму – сви Срби требало би да стану између Београда и Новог Сада, а остало да се прогласи за ловиште. Већ данас тврде да се 85% пара у Србији направи у овом резервату.
    То је програм који се проводи у целом свету.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *