Анализе

ЕКСКЛУЗИВНА ИСПОВЕСТ, ПОП СТОИЉКО КАЈЕВИЋ: Свештеник који се динамитом борио за српску ствар у Америци, дигао у ваздух 6 амбасада, 7 година био у затвору, гледао смрти у очи…

  • Најконтроверзнија личност новије српске историје за Сербиан Тимес говори о томе како је спремао бомбашке акције са Лончарићем, преживео атентат захваљујући члану групе Чарлса Менсона, како је Каваја отео авион да би га извукао из затвора, како је УДБА убила Кашиковића, зашто су се Ђујић и патријарх Павле љутили на њега…

Тешко је замислити свештеника са библијом у једној, а бомбом у другој руци. А отац Стојиљко Кајевић (82) је био управо то. Још као млади богослов морао је да бежи из Титове Југославије због једне страсне проповеди, а после је све био данак судбине – постао је мозак и душа Српског ослободилачког покрета “Отаџбина”, патриотске али и терористичке организације која је била највећа кост у грлу озлоглашене УДБА-е, провео је седам година по америчким затворима, где му је, по сопственом признању, ђаво много пута искушавао веру и људскост. На крају пута, Кајевић каже да се није покајао, да је чинио оно што је морао, али да је настојао да увек следи Божји пут и да се држи заповести.

Данас је пензионер у Чикагу, где с времена на време одржи понеку службу, замени неког свештеника који је болестан и одсутан. Још увек виталан, бритке памети и фотографског памћења, пристао је да за Сербиан Тимес отвори душу, и каже како је све то било. Са Титом, Ђујићем, Лончарићем, Кашиковићем, ФБИ, Кавајом, Ремзи Кларком, Гери Гибсоном, патријархом Павлом, бомбашима и батинашима, криминалцима и полицајцима, убицама и свецима…

– Имигрант сам постао 1963. године, баш негде уочи убиства Џона Кенедија. Побегао сам у Трст, где сам провео четири месеца, сачекао да ми се прикључи мој рођени брат, ученик четвртог разреда Богословије, а онда смо 7 дана путовали до Француске, пешице, по брдима и долинама, да би се обрели у руској академији Светога Сергеја. Кад смо срели првог српског емигранта, Мишу Милосављевића, бившег конзула Краљевине Југославије, кога је Андра Лончарић послао да нас сачека, упитао сам га: “Чика Мишо, како је овде?

– Синко, никоме младом не верујемо, у све сумњамо да су удбаши! Идите код браће Руса, па ћемо видети…

Једно вече дође код мене мој друг Бранко Челикић, који је са мном завршио Богословију, али није желео да буде свештеник, него је постао учитељ, а потом је почео да ради за Службу. И каже ми, сав усплахирен: “Готов си! Печен си, добићеш 7 или 8 година затвора. Бежи још ноћас!”

Поп Стоиљко Кајевић

И тако нас двојица одемо код Руса, они нас приме на Акедемији на којој сам служио, и научио руски. Временом сам срео друге наше људе, емигранте, попут Велимира Пилетића, четничког команданта Источне Србије, иначе унука Сердара Јола. Затим Лазара Дабетића, и на крају оног главног, Андру Лончарића, коме сам предао писмо препоруке од Ђуре Ђуровића, секретара Драже Михајловића. Он нас је даље обучавао да будемо његов ударни тим…

ПРОПОВЕД КОЈА МУ ЈЕ ПРОМЕНИЛА ЖИВОТ

Разлог због кога је морао да напусти земљу, тајно и под окриљем ноћи, избегавајући граничне прелазе, била је ни мање ни више него једна проповед…

– Нисам имао намеру да бежим из Југославије. У то време сам имао препоруку Богословског факултета да студирам на Кембриџу или на Оксфорду. Чекао сам да добијем визу, али то се одужило на годину и по дана, и сваке недеље би ми поручили да дођем оне следеће. У међувремену се десио онај катастрофални земљотрес у Скопљу 1963. и ја сам послат доле да помогнем људима. И тако једне прилике држао сам говор у манастиру Св.Aрханђела Михаила, задужбини Краља Милутина. Онако сав надахнут, подигнем Јеванђеље изнад главе и кажем:

“Ја долазим из Београда, где су књижаре пуне комунистичке литературе у дивним повезима, Марксових, Енгелсових дела, које нико не купује више. А ова књигa, која постоји преко 2.000 година, коју су писали рибари, и даље постоји и чита се. И постојаће и даље, а ово зло ће да нестане…” – нисам баш прецизирао какво зло ће да нестане, али то је онима који су слушали било довољно. Дошли су по мене ноћу, у цивилу, и покупили ме. Одведу ме у у неку зграду и пусте ми на касети, коју сам тада први пут чуо, мој говор. Слушам ја тако, и допадне ми се тај мој говор…Имао сам 26 година, још такорећи дечак, и насмејем се. Гледа ме онај удбаш и пита: “А допада ти се ово што причаш, је ли? Слушај овако, или ћеш завезати, или те неће бити овде!” Ја кажем: “Али ја сам говорио у цркви и по закону ове државе дозвољено ми је да проповедам”. А он ће на то: “Није ово била проповед и ти то добро знаш. Питали смо теологе, то је била политика”, присећа се отац Кајевић свог првог саслушања, којих ће касније бити доста у животу.

Каже да агенти Удбе нису били груби, да се те вечери све завршило само на упозорењу. Међутим, убрзо му је постало јасно да су му дани у комунистичкој Југославији одбројани:

– Једно вече дође код мене мој друг Бранко Челикић, који је са мном завршио Богословију, али није желео да буде свештеник, него је постао учитељ, а потом је почео да ради за Службу (његов стриц је робијао 12 година као припадник “Белих орлова”). И каже ми, сав усплахирен: “Готов си! Печен си, добићеш 7 или 8 година затвора. Бежи још ноћас!” Спакујем оно мало ствари, па пешице преко брда до станице Ђенерал Јанковић, на самој граници Србије и Македоније, где ускочим у воз за Београд. Ту ми је један пријатељ нацртао план како да побегнем преко италијанске границе, са детаљним упутствима како да пређем последњих осам километара и избегнем стражаре.

Андра нас је окупио и рекао да је време за освету. Ја му кажем да као свештеник то не могу да урадим. Одговорио ми је речима: “Читај Његоша…Ко се не освети, тај се не просвијети!”

Поп Стоиљко Кајевић

МОЗАК: Андра Лончаревић

У Трст је стигао у глуво доба ноћи. Следећих 26 година је провео у изгнанству, где је остала његова супруга са малим дететом, породица, пријатељи. Пут га је даље водио у Париз, где се у то време окупљала група младих емиграната, под вођством Андре Лончарића.

– Причао сам тада са Лончарићем, забринут што ми је у Србији остала породица, помињао сам му повратак, да бих био спреман да проведем у затвору пар година…али он ме је прекинуо: “Заборави на то, сви који смо овде смо осуђени на смрт!” Он је имао вереницу, Францускињу, која га је чекала 15 година да изађе са робије. “И, шта она има од тога? Ништа”, рекао ми је. Лончарић је био невероватан човек. Маркантан, личио је на Грегори Пека, холивудског глумца, ма лепота од човека. Говорио је 6 језика. Пре рата је био официр. У току рата Енглези су га врбовали да ради за Ми-6. Када је Запад 1943. године одлучио да подржи Тита уместо Драже отказао је послушност Енглезима. Имао је љубавницу, жену једног британског адмирала који је службовао у Египту, која је хтела да се разведе и уда за њега. Она му је јавила да му Ми-6 спрема ликвидацију у року од 24 сата. Он збрише из Египта, дође до Турске али га ухвате у Истанбулу. Турци, који су у то време били савезници са Немцима, затворе га у једну тврђаву на Босфору, на седмом спрату. Није било решетака ни стражара, јер је једини излаз био скок у бездан, а то никада нико пре њега није урадио. Он скочи и успева да побегне тако што преплива Босфор и стигне до острва Лезбос. Имао сам негде чланак из Њујорк Тајмса у коме пишу о “спектакуларном бекству”. Одатле се пребацио на копно, у Грчку, па на Равну Гору. Био нам је свима инспирација.

ИЛИ СИ СА НАМА, ИЛИ ПРОТИВ НАС: Владика Дионисије је први примио попа Кајевића у Америци

У то време Титови агенти убијају виђеног припадника српске емиграције, Синишу Оцокољића Пазарца, команданта Млавског четничког корпуса, што је изазвало револт. Око за око, зуб за зуб, цедили су кроз зубе емигранти окупљени у Паризу.

– Оцокољићево тело је нађено у Бечу, пливало је Дунавом. Андра нас је окупио и рекао да је време за освету. Ја му каже да сам свештеник, да то не могу да урадим. Одговорио ми је речима: “Читај Његоша…Ко се не освети, тај се не просвијети!” Био је то почетак организоване борбе, основан је европски огранак будућег СОПО, који је назван “Крмчија”, а ја сам га као свештеник благословио. Име је преузето из Књиге правила за духовни живот Срба “Крчмија” коју је написао Свети Сава. Недуго потом Лончарић ме је послао у Америку да ту нашу групу увећам, да окупим и организујем људе. То је била 1965. година.

СРБИ ГИНУ ЗА ЦРКВУ, АЛИ У ЦРКВУ НЕ ИДУ

То је било и време црквеног раскола. Две године пре тога, владика амерички Дионисије отказује послушност београдској Патријаршији и оснива заграничну Слободну српску православну цркву са седиштем у Либертивилу, крај Чикага.

– Иако су ме неки људи још раније упозорили да се не мешам у црквени раскол, нисам их послушао. То је било страшно доба. Владала је велика мржња. Осетио сам то још у Паризу, тада сам рекао да не желим да се опредељујем, да сам свештеник Српске православне цркве, али ми је стављено до знања да ћу морати да изаберем страну. Са једне су били четнички команданти, са друге стране Пилетић са његовима. Врхунац је уследио за Видовдан, када су се расколници се скупили у једној цркви, где сам одржао и говор. У Америку сам отишао са препоруком код владике Дионисија. Он ме је примио, оћутао једно време, онако као психолог, па ме упитао: “Је ли, јеси ти послушан човек?” Одговорио сам да слушам епископе и СПЦ. “Па, јел слушаш ове или оне?”, био је директан. “Владико, ја сам дошао код Вас са писмом пуковника Пилетића, председника Слободне цркве из Париза, ваљда је јасно на чијој сам страни”

Да би били мање сумњиви, цео догађај смо најавили као окупљање Библијског друштва. Пред нама на столу су биле Библије и духовна литература, свирала је црквена музика. Довели смо двојицу електричара да провере да нема прислушних уређаја, камера. Три дана и три ноћи смо били ту, заклели се на верност

Поп Стоиљко Кајевић

Владика Дионисије га потом шаље у Јангстаун, у Охајо, где затиче већ дубоко подељене вернике и цркву.

– Са једне стране у цркви је стајало 100 верника, са друге још сто, који нису могли очима да виде једни друге. А ја сам био доста фанатичан. Мислио сам да су сви они криви што, наравно, није било тачно. Био сам млад, емоције су овладале мојим умом, што није било добро. Светлост Божја се помрачила у мојој глави. Власт комунистичка је била активна и по том питању, радила је на томе да поделе буду што дубље, да завади народ и свештенство. Црква је имала заједничког непријатеља, а храмови су опустели. Што би свети владика Николај рекао: “Срби гину за цркву, али у цркву не иду.” Остатке тих подела имате и данас, на северу Индијане, близу Чикага, где имате четири или пет парохија уместо две, колико би требало. Па две цркве Светог Ђорђа, једну недалеко од друге.

ЧЛАНОВИ СОПО СА АМЕРИЧКИМ ОФИЦИРОМ: Кајевић, други с лева

Упоредо, тајна служба је наставила да прати и елиминише људе из емиграције. Као одговор настао је СОПО.

– СОПО (Српски ослободилачки покрет “Отаџбина”, је званично основан на Велику госпојину 1966. године у једном мотелу близу Питсбурга, Пенсилванија. Тамо сам скупио неких 26-27 људи које сам годину дана пре тога проверавао, испитивао њихову подобност, све по саветима Андре Лончарића. Он ме је учио да будем обазрив а касније је, на жалост страдао тако што је пустио своје убице да уђу у његов стан да би му наводно предали неко писмо… Међу људима које сам одабрао већином су били бивши четници, или њихова деца, проверени кадрови, али ваљало је отворити четворе очи. Да би били мање сумњиви, цео догађај смо најавили као окупљање Библијског друштва. Пред нама на столу су биле Библије и духовна литература, свирала је црквена музика. Довели смо двојицу електричара да провере да нема прислушних уређаја, камера. Три дана и три ноћи смо били ту, заклели се на верност. После тога канадски тим је отишао у Канаду, остали су се растурили по Америци, присећа се првих дана СОПО Кајевић.

ПОДЕЛА КАЧАМАКА

После 6 месеци одлучују да испробају способност чланова нове организације првом великом диверзијом. Одлучено је да се за једну ноћ, истовремено, дигну у ваздух шест дипломатских представништава Југославије на територији Северне Америке. Пре тога, у спектакуларној филмској акцији, поп Кајевић, у све мантији, колима превози динамит преко канадско-америчке границе.

– Састали смо се у једном хотелу поред Толида, нас 18, да договоримо план акције. Шифра за окупљање је била да треба да “поделимо качамак”. А заправо смо групама разделили експлозив који смо донели из Канаде. Прва ствар коју смо констатовали јесте да ћемо покушати да избегнемо људске жртве. Зато је одлучено да детонације буду тачно у поноћ, уочи Светог Саве, што није било лако координисати због више временских зона. Ја као свештеник и као човек сам био против убиства, тражио сам да све буде по Божјим заповестима. Срећом, тако је и било, само су две особе лакше повређене, у Њујорку и Вашингтону. Извлачили смо цедуље ко ће где да иде… Били смо организовани у тројке или двојке. Најбоље су биле двојке, онда је било лако утврдити ко је издао. Најтеже је било баш у Њујорку, који су као задатак добили Милан Ђелић и Милан Ђуковић, који је био првак Америке у дизању тегова, човек страшне снага. Њих двојица су једини закаснили 25 минута, јер су морали да круже око Конзулата док се нису стекли услови. Конзулат је био на Петој авенији, прометној и увек пуној људи. Али су успели на крају, експлозивом су одвалили огромно парче зида из зграде.

ПОП СПРЕМАН ЗА АКЦИЈУ: Отац Стоиљко Кајевић из млађих дана

“Оче, имамо све о Вама. Али не брините, све ће бити ок док у ФБИ седе Хувер и Џонсон, они мрзе Тита више него Ви.

ФБИ агент

Уследила је велика истрага ФБИ, који је поједине чланове СОПО пратио и испитивао наредних 6 месеци, у покушају да изнуди признање да су учествовали у бомбашким нападима.

– Мене и мог брата су пратила по три, некад и четири аутомобила, 24 сата дневно. Био је страшан притисак. Једно вече кренуо сам на предавање једног сенатора када су ме зауставила црна лимузина, из ње је изашао неки човек у црном и предао ми позив за суд. Нисам разумео о чему се ради, па сам сутрадан отишао до адвоката. Он је рекао: “Ако вас осуде за ово, следи вам 125 година робије!”. Нису имали доказе, али су имали сумњу. Саслушали су преко 100 Срба, а на крају позвали нас тридесетак. Пред Велику пороту први је ступио Шкаутовић. Када је изашао, онако велики, био је сав пребледео. Док сам са братом чекао да уђем поред мене је сео један агент ФБИ, Ирац, сећам се да је имао рошаво лице. Примакао ми се и тихим гласом рекао: “Оче, имамо све о Вама. Али не брините, све ће бити ок док у ФБИ седе Хувер и Џонсон, они мрзе Тита више него Ви. Молим се Богу за Вас.” Показао ми је прстом да ћутим, о ономе што ми је рекао, устао и отишао.

ПРЕД ПОРОТОМ РЕМЗИЈА КЛАРКА

Кајевић сматра да су Американцима, иако су званични односи са тадашњом Југославијом били врло добри, ипак требали у резерви неки “борци против комунизма”, ако се ситуација промени. У томе види разлог због кога нико од осумњичених за тероризам тада није осуђен.

– Мене је пред Великом поротом саслушавао Ремзи Кларк, амерички федерални тужилац и министар правде, који је касније, током ратова деведесетих, био један од ретких који је био на нашој страни. Рекао ми је: “Оче, да ли сте желели некога да убијете”. „Не”, рекао сам, “ја се држим заповести која каже – не убиј!”. “Ок, ја сам готов”, спаковао је ствари и изашао. Психолошка игра је, међутим, настављена. Константно су нас пратили. Све док ме једног дана, на изласку из ресторана, није зауставио човек који ме је дуго уходио. Тог дана је био обучен свечано, иако је најчешће носио спортску одећу док би нам био за петама, да би био мање упадљив. Пришао ми је и рекао: “Оче, опростите ми, ја сам био задужен за психолошки притисак. Били смо дрски понекад, пар пута сам вам избушио гуме, али сада је са тим готово. Идем у пензију за три месеца. Ево вам моја визит карта па ми се јавите ако вам нешто буде требало. Имам два сина Ваших година и хвала Богу да ништа није било. Слободан сте човек.” Била је то 1967. година.

Следеће две године повлачи се из емигрантских кругова, наставља школовање, постаје професор. А онда се дешава убиство Андре Лончарића у Паризу. Изведено монструозно, са више удараца секиром у главу, са јасном намером да заплаши. Крв је пала, а тензија поново почиње да расте. Добија позив, од њега траже да организује освету.

– Скупили смо се и почели реорганизацију СОПО. Постојало је правило да ожењени људи, који имају децу, имају право да иступе из покрета. Зато су СОПО већином чинили самци, људи без породице. Шкаутовић и ја смо имали породице, али оне су биле у Југославији. Било је неколико покушаја диверзантских током седамдесетих, али без много успеха. У међувремену је у наше редове дошао Богоје Панајотовић, човек за кога се сумња да је убио Драгишу Кашиковића. Рачунали смо да је проверен кадар, јер је стигао са писмом Андре Лончарића. Ја сам му крстио оба сина, венчао га у његовој кући. Заклињао ми се у децу да је наш, нисмо сумњали, чинио се као добар човек. А онда се активирао…

ПИЈАНИ ПОП ОСВЕТИО ЛОНЧАРИЋА

И док је већина полицији добро познатих активиста СОПО покушавалa да заметне трагове и мозгала како да освети свог оснивача и идола, на сцену је ступио анонимни свештеник који је завршио посао уместо њих…

– Једини који је на неки начин осветио Лончарића био је свештеник Андро Димитријевић из Немачке, добар човек, биогомољац, али алкохоличар. И њему су оца четника убили у рату. Он је рекао да ће нешто да уради, али нико у то није веровао. Али му је Влада Чудић, Ђујићев капетан, ипак дао све што треба и сви смо на то већ и заборавили. А онда сам један дан ушао у кафану код једног нашег човека и он ми честита. Каже: “Свака част овом попу!” И показује ми новине у којима пише да је бачена бомба на Конзулат у Минхену и да су двојица Титових гардиста теже повређена. Ја сам био у чуду. Немци су Димитријевића брзо пустили и он је дошао у Чикаго, где ми је причао како је пијан, уз помоћ неких наших бескућника и једне металне шипке, успео да детонира екплозив и после настави да пије са друштвом.

У то време у Чикагу је боравио четнички војвода Ђујић, који међутим није био наклоњен и није подржавао акције СОПО, а нарочито је имао пик на Кајевића

– Када се десило то у Минхену, Ђујић је у својим “Српским новинама” написао: “Црни поп који не слуша никога, није се саветовао да то уради…”

ЦЕО ИНТЕРВЈУ У КОМЕ ПОП СТОИЉКО КАЈЕВИЋ ДАЉЕ ГОВОРИ О: – Драгиши Кашиковићу и његовој погибији – О томе како је завршио у најстроже чуваном затвору у Америци на основу сведочења Кашиковићевог џелата Богоја Панајотовића – Како је уз помоћ Герија Гибсона, члана групе озлоглашеног Чарлса Менсона, преживео атентат који су на њега организовали дилери дроге – Како је Никола Каваја отео авион да би га ослободио из тамнице… – О томе како му је вера помогла да преживи седам година у затвору у коме су се на његове очи дешавали најстрашнији злочини – Зашто се патријарх Павле наљутио на њега а заволео његовог брата – И још много тога…. ПОГЛЕДАЈТЕ НА ВИДЕО СНИМКУ:

Разговарао: Антоније Ковачевић Фото и Видео: Горан Пикула


ИЗВОР: https://www.serbiantimes.info/ekskluzivna-ispovest-pop-stoiljko-kajevic-svestenik-koji-se-dinamitom-borio-za-srpsku-stvar-u-americi-digao-u-vazduh-6-ambasada-7-godina-bio-u-zatvoru-gledao-smrti-u-oci/

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *