Анализе

ПОДСЕЋАЊЕ: Аристотелово виђење добре и лоше власти

  • Аристотел (384-322. п.н.е.) је објединио највише домете хеленске епохе и први систематизовао сазнања у разним областима друштвеног живота на начин на који се то чини у модерној науци, постављајући јој темеље. Он је све науке поделио на теоријске, практичне и поетичке. Првом типу припадају метафизика (“прва филозофија”), физика и математика; другом – политика, етика и економика; а трећем – реторика, дијалектика (логика) и поетика

Иако Платонов ученик, Аристотел се у својим политичким списима (сачувани су «Политика»«Никоманова етика» и «Устав атински») не бави проблемом идеалног уређивања државе, већ проучава реалне државе свога времена: прикупља и анализира њихове уставе и друге важније законе и расправља о политичким и етичким питањима у појединим облицима власти. Полазећи од става да је човек “зоон политикон” (политичко, односно друштвено биће) или “биће полиса” те да изван полиса живе само животиње или идиоти (као и робови), Аристотел у хеленском духу мисли да је политика јавно практиковање етике, док је етика практична (социјална) филозофија из које се изводе начела политичког деловања.

Држава, по Аристотелу, настаје удруживањем породица у насеља, а насеља у полисе. Породица је прототип друштвене заједнице у којој Аристотел налази четири типа односа: односе мужа и жене, родитеља и деце, господара и роба и власника према средствима власништва. У духу свога времена Аристотел сматра природним робовање робова, потчињавање жене мужу и деце родитељима. Робови се третирају као “оруђе које говори”, као “живе ствари” у власништву господара, као нижа раса. Зато Хеленима не приличи да буду робови, него само варварима, који су духовно инфериорнији.

У анализи односа власника и власништва Аристотел је генијално антиципирао неке категорије модерне економске науке: разлику између употребне и разменске вредности робе, неке функције тржишта и новца, као и законитости производње и трговине.

У социологији и политикологији најзапаженија је и данас Аристотелова анализа типова владавине и његова теорија о кварењу властиПолазећи од начела да је добра она власт која влада у општем интересу заједнице, а лоша она која влада само у свом интересу, Аристотел је понудио типологију добрих и лоших облика владавине. Аристотелова типологија укршта један формални критеријум (владавина једног, мањине или већине) и један суштински критеријум (владавина у општем или у сопственом интересу). Добри облици владавине су, према томе, монархија, аристократија иполитеја, а лоши су њихова изопачења у облику тираније, олигархије и демократије. Идеално гледано, најбољи облик власти је монархија (владавина једног у општем интересу). То је, међутим, реално најнестабилнији облик власти који се лако изопачује и претвара у најгори међу лошим облицима, у тиранију као владавину једног у његовом интересу. Реално је најбоља политеја (владавина већине у општем интересу), јер она је међу добрим облицима најстабилнија, а и кад се исквари прелази у демократију (владавину већине у сопственом интересу), која је најмање лоша међу лошим облицима власти.


ИЗВОР: Центар академске речи

Подели:

One Commnet on “ПОДСЕЋАЊЕ: Аристотелово виђење добре и лоше власти

  1. Наравно, етимологија имена Аристотел говори да није по грчком, ни старогрчком ни по коину. Видимо по хебрејском?! Корен је „арис“ (од тога је и аристо-крати).
    אָרִיס ז’
    арис м.р.=арендатор-издольщик
    То означава да је иста породица била богата, имала некретнине. Уопште, прича о робовима и господарима, вишој (чојзн) и нижој (раби, робови) класи јесте и данас основа јудаизма. Друго, термин Хелени, јесте од њиховог самозвања, наиме они не воле да их зову Грци, они су Елини, а држава Елада. Ако знамо да је хебрејска реч „ел“ вишеструка, од значења хебрејски бог, до „осветљавати“, давати светло, указивати пут…. постаје јасно да нема никаквих Грка, имају жидови дошли/протерани из Персије, дошли из Финикије и Јудеје, и кренули ка оном што се назива данас Италија. Оно „ада“ после Ел из сложенице Елада Ελλάδα је хебрејски глагол:
    עָדָה [לַעֲדוֹת, עוֹדֶה, יַעֲדֶה]
    ада [лаадот, одэ, яадэ]
    =1. надевать на себя украшения (лит.) 2. носить на себе украшения
    Приметићемо да и код нас у Србији има место Ада, а да није реч о речном острву.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *