Анализе

СТУБОВИ ВЈЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ: Религија божанске свјетлости

Његошева капела (фото: in4s.net)

  • Капела коју је саградио Владика на Ловћену је била видљиви знак његове побожности као што је Његошево књижевно дјело пјеснички израз његове вјере. Несумњиво да је за формирање Његошеве личности и за умножавање његових талената и побожности највећи допринос дао његов стриц Свети Петар Цетињски

Можемо само замислити младог талентованог Рада који је растао као из воде а и духовно се расцвјетавао, како је он као дијете и младић боравећи код свог Светог стрица од њега свакодневно упијао и мудрост и свјетлост. То је више него очигледно. Треба такође имати у виду да је и најранији Његошев учитељ, осим Светог Петра, био је један калуђер светогорац јеромонах Мисаил који се нашао на Цетињу у доба Светог Петра и он му је дао послушање да младог Рада научи читати Часослов и Псалтир, од чега је у то вријеме углавном почињало учење. Касније је овај монах обишао неколико наших манастира, нашао се у манастиру Дуги морачкој, па у Морачи. Потом је службовао у Бијелом Пољу  и у манастиру Никољцу оставио један запис. Ово треба узети у обзир кад говоримо о Његошевој побожности. Није неважно што је Његошев учитељ у његовом дјетињству био и овај тајанствено светогорац.

Хтио бих да подсјетим на још нешто. Кућа Петровића је називана калуђерском кућом. Тај назив се користио понекад у похвалном, а некада и у погрдном смислу. Не зове се калуђерском само због владика. Треба подсјетити да је мајка Владике Данила првог Петровића, када је остала удовица, послала монахиња са именом Ана. Не знамо у ком је манастору живјела и да ли је уопште живјела у манастиру. Познато је да су многе монахиње живјеле око наших манастира, о чему говоре сачувани поменице манастира Морача и Добриловине. Рекло би се да су живјели по домовима. Жене из отмених породица кад су остајале удовице, нијесу хтјеле да се преудају, него су многе од њих примале монашки чин, а касније су биле у духовном смислу својим породицама ослонац и имале су незамјењиву улогу у васпитању подмлатка. Осим монахиње Ане, прије Владике Данила у кући Петровића, помиње се калуђер Петар о коме се ништа до сада није писало осим што га налазимо у именику породице Петровић.

У Црној Гори и у Старој Херцеговини имамо јако исихастичко предање, од Јелене Балшић и Никона Јерусалимца из 15. вијека, па до оног чувеног духовника Макарија, који је имао титулу старца. По њему је названо остврно и манастир Старчева горица. Старац у овом случају није само стари човјек него је то духовни отац и духовни учитељ монасима, свештеницима и народу, онај који може да духовно води паству.

Не припада сваком свештенику та служба само зато што је постао свештеник него служба старца, духовника припада онима које је Бог нарочито обдарио. Тога је било у Црној Гори. Погледајте сазвежће манастирчића око Скадарског језера, препуних монаха од времена последњих Немањића до почетка 16. вијека. Касније кaд су ти манастири опустјели, силом историјских недаћа није се угасио монашки живот и монашко исихастичко предање. Најбољи примјери монашког исихастичког предања су свети из нашег окружења. Преподобни Исаија Острошки је нешто млађи од овог Старца са језера али су из истог духа. Он се посветио у Острошкој пештери, а његове мошти су Турци спалили као и мошти Светог Саве. Свети Василије као Архипастир, пустињак и исахиста острошки је млађи савременик преподобнога Исаије. Он је имао духовну моћ народног вође, те је провео наш народ кроз најтежа искушења у вријеме зулума турскога и латинског унијаћења Црне Горе.

Нешто млађи савременик Светог Василија Острошког, а претходник Данило Петровић је Преподобни Стефан Пиперски родом из Жупе никшићке, морачки калуђер од младости, па морачки игунам, а касније и ктитор манастира Ћелије пиперске у којем се и посветио.

Не треба заборавити да су сви наши манастири у источној Херцеговини од Косијерева до Пиве, Добриловине и Тројице пљеваљске, а нарочито манастир Морача били још увијек пуни монаштва у вријеме првих Петровића. Монаштво је чувало вјеру, а манастири су били духовна огњишта. Стубови вјере православне биле су српске владике сво до укидања Пећке Патријаршије 1766. Против укидања Патријаршије најенергичније су се борили управо црногорски митрополити из породице Петровића.

По укидању Патријаршије Петровићи су остали једине српске владике испод Саве и Дунава и зато се српски народ са цијелог тог подручја везивао за Цетиње, јер су на остале епископске престоле дошле грчке владике.

Овдје сам само назначио историјски оквир из ког је израстао Петар Други Петровић Његош који је често називан Светим Владиком.

Ако отворимо странице Луче видјећемо једно чудо од поезије, нешто што се ријетко срета. У Лучи ћемо се срести са аутентичним духовним и православним искуством, са аутентичним доживљајем светости и свјетлости. Његошеву религију могли бисмо назвати религијом божанске свјетлости. Његош је био заокупљен феноменом и ове природне, али много више феноменом духовне божанске свјетлости. Питао сам се зашто он у свом пјесничком дјелу често помиње драго камење, алмаз, брилијанте, рубине, сафире, бисере. Драги камен је интересантан због квалитета његове структуре, али и због тога што је прожет неком чудесном унутрашњом свјетлошћу која долази до изражаја, кад се умјетнички обради. Кад погледамо пажљивије видјећемо да је Његош трагао за унутрашњом свјетлошћу која се настањује у уму и срцу, која прожима свјетлошћу која се настањује у уму и срцу, која прожима духовно биће човјека. У том погледу је интересантан Његошев приступ феномену свјетлости.

С друге стране Његош је такође био заокупљен Божанским твораштвом које је доживио као Божанску поезију. И то је посебна тема.

Врло је интересантан Његошев мистични однос према Богу. Колико мистике има у његовим стиховима којим прославља Бога:

„дан ти свјетлости круне показује,

ноћ порфире твоје таинствене“

Ови стихови имају теолошки и антрополошки смисао. Осим тога преносе дубоки мистички доживљај сусрета са Богом. Ову строфу он почиње:

„О Свевишњи Творче непостижни

У човјека искра безпредјелног

Ума Твога огеда се свјетла

Ка свог један од Твоје палате

Што с огледа у пучину нашу“.

Можемо замислити какав је то лијеп призор палате која се огледа у води. Виђали смо на сликама палате подигнуте поред воде које се истовремено огледају на сунцу и у дубинама воде. Његош користи ову слику уз помоћ које налази поетски израз свог мистичког доживљаја Бога.

Укратко смо скренули пажњу само на неке детаље из Луче (а у Његошевом укупном дјелу има их на претек) да укажемо на присност Његошевог сусрета са Богом и на слојевиту пуноћу његовог доживљаја светости.

Његош нам је својим завјештањем и својом смрћу помогао да га боље схватимо. Завјештао је да се сахрани у својој задужбини, својој гробној капелици на Ловћену. Свој тестамент почео је једним литургијским возгласом са празничног јутрења: „Слава Тебје показавшему нам свјет“. Са реченим завјештењем и славословним ускликом закључио је и свој овоземаљски живот и своје грандиозно књижевно дјело. Са истим је, увјерени смо, прешао у весело царство божанске поезије.

(Књига „Свјетлост свијетли у тами“, владике Јоаникија Мићовића)



ИЗВОР: in4s.net

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *