Анализе

ЕЛЕГАНТАН ГРАД… ТА БАЊА ЛУКА!

Фото https://grannushka.livejournal.com

ПИШЕ: Јулија Станевскаја

 

„Шта је то? Каква „Бања“ и још „Лука“ – тако су реаговали моји московски познаници на вест да намеравам да пођем у Бања Луку. Апсолутно нико од њих није чуо за такав град. Објаснила сам им да је Бања Лука главни град Републике Српске која је у саставу Босне и Херцеговине, међутим моји саговорници су само уздахнули и посаветовали ме да је боље да одем у Лондон или Париз. Та идеја ме није одушевила. Прво не морам да тражим визу, то јест да скупљам папире и да још потом чекам… Мукотрпно и тужно. И друго, све је скупо у Паризу и Лондону, а ја не умем да штедим. Не, нећу ићи у Лондон и Париз, идем у Бања Луку!

Ако ћемо искрено, и раније сам, и то не једном, хтела да видим  Босну и Херцеговину (или БиХ, како се то назива у регији). Путујући Балканом, прво сам приметила, ако се купи квалитетан и јефтин производ у продавници, на паковању је врло вероватно натпис “Made in BiH”. Макарони, житарице, млеко, шампони, итд. итд. „То је нека глобална фабрика“, помислила сам.

„Ох, хоћете у Босну? Браво, моја породица је управо одатле! ”- радовао се наш пријатељ из Београда, а други је рекао да је тамо рођен и одрастао. А све нас је потпуно изненадио пријатељ из Бугарске, признајући да је његов прапрадеда дошао у Софију из Босне. „Једноставно то је нека врста отаџбине човечанства“, помислила сам, већ ојачана у жељи да видим коначно ту Босну.

Од куда кренути? На Балкану постоји суморна особеност: након низа сукоба међуетничке тензије и даље трају. Туриста који долазе у групи то се, мање или више, не тиче. Наравно, само ако нисте руски туриста. Можете бити муслиман, можете бити Јеврејин, на крају таоист, припадник Харе Кришне или адвентиста седмог дана – када дођете на Балкан са руским пасошем, аутоматски постајете руски православац у очима локалних становника. Дакле, ти си већ део локалног односа снага. Православни Словени – су ваша браћа, сви остали – како буде. Напомињем да сам често сретала католике и муслимане и то у више наврата, те да су имали веома пријатан однос према мени. Али ипак, одлазећи на место где живе „не-браћа“, боље је питати људе и проверити ситуацију.

Бивша Југословенска Република Босна и Херцеговина је подељена на два дела. У такозваној Федерацији са главним градом у Сарајеву живе хрватски католици и муслимани Бошњаци. Православни део се зове Република Српска, а главни град је град Бања Лука. Одлучилла сам да од ње почнем упознавање БиХ.

Аутобус Београд – Бања Лука имао је смешано име „Пикси травел“, који је уз то шкрипећи и љуљајући успешно прешао мост на реци Сави и тако је почело моје упознавање Босне и Херцеговине.

Признајем, очекивао сам да видим напуштена поља и села, отрцане и прашњаве градиће и друге доказе економских невоља. Све сам то већ приметила у суседној Хрватској, а пре тога у Бугарској. Изгледа да такво стање постаје одлика Европске Уније. Није ни чудо. Идеја повећања пореза, како би свима било добро, увек води ка томе да добро буде само политичарима, који тај скупљени новац за порезе и деле. Али, то је друга прича. Међутим, у Босни и Херцеговини нисам видела ништа слично. Напротив: живахна села, прекрасне куће, обрађена поља и уређени и засејани вртови, доста се гради. Дуж пута постоје неке мале фабричице, складишта, трговачки центри. Живот је баш бујао. Не подижући поглед са прозора гледајући крајолике стигосмо и у саму Бању Луку, а већ ујутро пешке сам отишла у центра града.

Волим да у непознатим градовима посматрам пролазнике. Сматра се да мушкарци обично гледају за женама, а жене мушкарце. Не ради се о мени. Детињство и младост сам провела у злогласној московској четврти са три железничке станице. На улицама су се могли срести опасни људи (џигити) из јужних република, локални руски алкохоличари, као и лопови, варалице и различити типови свих „боја“. Моје другарице и ја смо брзо схватиле да гледање ка долазећим мушкарацима апсолутно није препоручљиво. Ако се тако понашате онда нећете упасти у невоље. Од тада то и не чиним! Иако за Србе треба направити изузетак. Високи, јаки, тамнооки, није случајно да се Рускињама свиђају.

У сваком случају, више волим да гледам жене које пролазе: интересује ме како изгледају, што носе, какве су им фризуре, итд. Већ прва бањалучанка привукла је моју пажњу. Била је то млада у прекрасној хаљини, ружичастих ципела и са ружичастом торбицом. Ружичасти појас и одговарајући бижутерија употпунили су модну слику.

Сећам се како ме је током школске године мајка учила да се облачим са укусом. Било је лако. Главна ствар је да се не комбинују некомпатибилне боје, на пример, розе са зеленом. Поред тога, ципеле и торбице треба да буду исте боје. У совјетско време, добре ципеле је било тешко пронаћи, готово се никада нису продавале у продавницама, али су понекад биле дистрибуиране у предузећима преко синдиката. Некако се десило да је синдиат предузећа где је радила моја мајка организовао продају чизмица из Југославије. Иако се то тешко могло назвати распродајом, јер је био само један пар чизама. Продаја се организовала жребом и моја мајка је имала среће. Тако смо добили лепе чизме, црне са китњастим разводима. Међутим, црне торбице са китињастим разводом није био не само за мене, већ, вероватно, ни за кога у целом Совјетском Савезу.

Од успомена ме је одвратила друга жена која је наишла. Била средовечна, у елегантним ципелама боје цигле, са торбицом у истој боји. Друга дама ми се допала и више него прва. Али убрзо сам видела и трећу, четврту – све су биле обучене са укусом, са торбицама у боји ципела. Можда су све оне ишле ​​у Париз и Милано? Међутим, ево неколико пензионерки. И опет, нова прелепа одећа и ципеле. Можда имају велике пензије? Гледајући бањалучанке и размишљајући, стигла сам до центра града.

Бања Лука је мали град, а и његов центар није велики. Одмах иза пијаце долазите на Трг Крајине. Ту имате чесме. Генијално смишљено, деца су одушевљена. Да, и корисно. Можете, на пример, опрати руке пре него пробате одлични сладолед који се овде продаје.

Трг Крайны, фото banjalucanke.com/

Иза Трга Крајине налази се пешачка зона, Господска улица, локални Арбат. Пре 150 година, локални трговац је одлучио да од Бања Луке, провинцијског европског града, створи, како би то сад рекли „савремени европски град“, те је изградио две двоспратне зграде у којима су биле продавнице. Локални људи никада раније нису видели такав луксуз, јер све што им је требало куповали су на пијаци. Продавнице су биле сензација, чак су и сељаци из суседних села долазили да их гледају. Улазили су, правили гужву, при чему су још и умазали подове и, наравно, нису ништа купили. Трговцу после неког времена, је прекипело и поставио је знак “Господска улица”, како не би свако долазио. Аустријанци, када су заузели град, прочитали су натпис, видно изненађени, али име им је верно преведено на немачки шта значи, те улицу преименовали у Herren Gasse. После Аустријанаца улица је добила име краља Алфонса ХIII, али то име се није дуго задржало. Друг Тито је отерао све господаре, заједно с краљевима и херенима, и преименовао улицу, давши јој име револуционара Веселина Маслешеа. То име носи и сада, али је мештани још увек зову Господска.

Улица Веселина Маслеше, фото The Balkans Chronicles

Грађани воле свој Арбат. Свидела се и мени: чиста, весела са мноштвом продавница и кафића. По навици гледала сам и кроз врата на пролазима. Тамна капија неочекивано је открила неку врсту споја дворишта и тржног центра: продавнице, киосци, кафићи.

Господска улица је прилично кратка, а када је прођете већ сте на великом тргу. Председничка палата, градска скупштина, музеј и главни храм –  Христа Спаситеља. Све је у главном граду како треба, иако је мали. Хтела сам да погледам прелепу зграду градске скупштине. Обезбеђење је стајало на улазу, али људи су слободно улазили кроз бочна врата. Ушла сам и испоставило се да је то тачна копија московског МФЦ-а. Исти прозори, исти електронски уређаји и људи са документима у рукама. Постојала је чак и чесма са питком водом, на којој сам и позавидела. Ми у Москви немамо чесму у МФЦ-у, постоји само апарат за кафу. Иако, ако размислите боље, чесма би била сувишна у хладној и влажној московској клими, апарати за кафу су неопходнији. Све је дакле како треба.

Храм Христа Спасителя

Шетајући градом, коначно сам схватила одакле  у Бања Луку долази толико модерно обучењних жена. Посвуда се налазе мале продавнице са одећом, обућом, бижутеријом и свим осталим. Понуда је веома богата и у свакој продавници је другачија роба. А цене радују. Сада сам буљила не толико у пролазнике колико у излоге. Муж ме је све време пажљиво гледао, те ми је понудио да ми купи блузу. Или чак две. Резултат понуде је да сам купила четири блузе (имам врло доброг мужа). Онда још ципеле и јакну, па кошуље и патике за мужа, а онда још понешто. Гледајући наш увећани пртљаг пре одласка, газдарица је некако тужно прокоментарисала: „Тако сте мало купили!“ Помислила сам да се шали. Али не, њени уобичајени гости, грађани из Хрватске и Словеније, односе много више. Они долазе на два или три дана и купују буквално све: храну, одећу, предмете за домаћинство. У њиховим земљама све ово је много скупље, односно чак нешто од ових роба једноставно немају у понуди. Тако је то! Хрватска и Словенија – то је Европска унија! Шта је то, „совјетски“ тзв. кобасични возови су обновљени у модерној Европи? Додуше сада је реч о „аутобусима за кобасице“ и „аутомобилима за кобасице“, али суштина је иста.

После шопинга мој муж је желео да нешто лепо поједе и попије. Конкретније – ћевапе и пиво. Говорећи о Бања Луци, немогуће је не рећи нешто о чувеном бањулучком ћевапу. То је локални бренд, као што су у Тули медењак или кавкаски роштиљ. Ћевап је рођак кебаба којег ми знамо, само има другачији облик. Ћевапе пеку на специјалном роштиљу са широким равним решеткама, често нагнутим. Заједно са месом се налазе и лепиње. Све се посипа посебним тајним биљним екстрактом. Онда ћевапе ставе у лепињу и – „Изволите!“ Добар апетит! ”, како говоре Срби. Уз ћевапе, наравно, иде локално пиво. Традиција спремања пива у Бања Луци је дуга. Некада су пиво са именом „Трапист“ производили монаси у њиховој манастирској пивари. Међутим, комунисти су одузели пивару, а монаси су протерани. Истовремено, пиво је изгубило право да га зову „трапистом“, али југословенски другови нису били узнемирени и дошли су до новог имена за пиво – „Нектар“. Добро име, у њему је нешто чак и небеско. А и укус пива је одличан. Недавно су у Бањалуци отворене мале пивнице, које производе бројне врсте пива, такође врло укусна. У једном од њих сам видела пиво «Русский стаут». У Русији тако пиво нисам пробала, наравно да ћу га првом приликом пробати.

Свидела ми се Бања Лука. Овде се осећам као на викендици: све је мирно, зелено, чист ваздух. Осим тога, овај град је уљудан и удобан, а то је важно. Тражите храну? У близини је неколико супермаркета, чак раде нон-стоп. Желите да купујете? Није потребно ићи у центар, мале трговине су посвуда. Заборавио си да купиш хлеб? На стотину метара, сигурно, постоји пекара. За љубитеље природе, постоје стазе на околним зеленим и шумовитим брдима, по којима можете шетати цели дан. За спортисте постоје терени, са стазама за трчање, као тениски терени. Ако се дакле само желите опустити, у вечерњим сатима можете прошетати поред реке Врбас, док врбе на обалама пуштају гране у воду која их носи, а Сунце залази иза кула старе тврђаве с друге стране. Из реке долази свежина, мириси зеленила и речне воде.

Такође допадају ми се и Срби из Босне. Имали су тешку судбину, преживели рат, а и сада има много проблема у земљи, али ти људи зраче духом и оптимизмом. Срби уопште, а посебно Срб из Босне, имају једну добру особину: мало се жале на живот. И то није зато што су задовољни, већ је то једноставно тако.

Текао је разговор са продавачицом у једном радњи. Жена се жалила на много тога, а онда је изненада рекла: “Све је то глупост. Само да не буде рата“. Одмах сам се сетила моје баке, која је волела Леонида Иљича Брежњева, и то је било тако чак и када је цела земља причала вицеве о њему. Совјетски медији уверили су баку да се наш генерални секретар бори за мир, а ако њега не буде, онда ће одмах рат почети. А што је рат, људи њене генерације су добро знали и били су спремни да воле било кога, све да се ратни ужас не понови. Срби из Босне су ме некако подсетили на наше деке и баке. Не само кроз проживљене невоље, већ и енергијом и животном снагом. Они уживају у мирном животу, лепо се и модерно облаче, много се и масовно баве спортом, једу своје укусне ћевапе и пију много пива. На улици сам срела старицу са штапом. На старици је била сјајна мајица и слика смешне птице и натпис brave spirit (смели дух). Смешно, али и симболично.

Наравно, снимила сам и много фотографија и показала мојим рођацима у Москви. Бања Лука их је све пријатно изненадила, а мој отац је рекао: „Ау, што је елегантан град та Бања Лука.“ И ја сам тако осећала, али сада је то и тачно речено! Уљудан, удобан, али још више – елегантан град.

Са руског превео: Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://balkanist.ru/elegantnyj-gorod-banya-luka/

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *