Анализе

ЦРВЕНИ ФЕЊЕР У ПОЛИТИЦИ

  • У речнику српскога језика записано је да је курва ‘жена која живи неморално, која се одаје блуду, блудница; проститутка’; проститутка се, међутим, одређује као ‘жена која се бави проституцијом, блудница, курва’. Како видимо, овде су потпуни синоними курва и блудница, а проститутка је, малкице, издвојена и остаје нејасно из којих је разлога то учињено
  • Ја морам признати да не знам како треба разумети ту реченицу, али схватам да је курва наша домаћа реч, а проститутка нам је дошла заједно с демократијом и зато она мора бити заштићена њеним демократским (такорећи – аристократским) статусом и обележена, разуме се, неком вишом вредношћу. На такав статус указује и њена етимологија: према репрезентативном етимолошком речнику репрезентативног језика, та се реч изводи из латинског глагола prostituere (преко прошлог партиципа prostitutus), што значи ‘изложити се проституцији, изложити се јавно’
  • И по томе, изгледа, да се српски језик не слаже с оним за који рекосмо да је „репрезентативан“: у патријархалној и затуцаној српској средини то се радило тајно, кад се заметну сви трагови, а у излозима се најављивало само у развијеним и напредним демократијама и испод црвених фењера (код нас се то почело практиковати тек кад нам је дошла телевизија, а и тамо се то чини[ло] под стручно постављеним рефлекторима и међу малкице нашминканим актерима)
  • Посебно је проституисање успешно у политици па се то исказује и у њеној елегантној реторици: „Срби су свиње“ (амерички конгресмен – нисам му запамтио име, али је он сигурно много значајан лик кад га славе наше демократуше)
  • За будућност Срба у Хрватској и Босни показало се, међутим, да је преобучених усташа било и више него довољно да наставе сатирање Срба и у „време братства и јединства“ и да их најпре колонизацијом по Војводини, а после и другим облицима „демократског терора“ почну прегонити или по Србији или по свету. Наше су борке последњи изданци те комунистичке памети
  • И зато би их имало смисла запитати: да ли оне знају ишта мимо онога што су од Маркса, и/ли Броза, научиле?  

ПИШЕ: Драгољуб Петровић

За почетак: курва и/ли проститутка. У речнику српскога језика записано је да је курва ‘жена која живи неморално, која се одаје блуду, блудница; проститутка’; проститутка се, међутим, одређује као ‘жена која се бави проституцијом, блудница, курва’. Како видимо, овде су потпуни синоними курва и блудница, а проститутка је, малкице, издвојена и остаје нејасно из којих је разлога то учињено. И курва и проститутка односе се, ето, на жене, али им се могу придружити и неке особе за које се не зна јесу ли жене или мушкарци па бисмо на њих могли гледати или као на мушке жене (и то би биле мушкобање) или женске мушкарце (слушао сам негде да их одређују као сýженице) па ниједан њихов сој више није сигуран да ли припада женском или мушком роду, али су сви његови представници одређени или као курве (и тада су ‘непоуздане, превртљиве, лукаве особе’) или као проститутке (и одређују се као ‘подмитљиве, превртљиве, непринципијелне особе’). По томе би се могло рећи да се овде ради о сасвим безначајним, такорећи – стилистичким, разликама. Да погледамо, међутим, колико ће нам за разликовање значења тих речи помоћи глаголи који се према њима изводе: курвати се значи ‘живети блудно’, а проституисати (се) значи ‘срамотити, скрнавити’ и то се значење потврђује реченицом »Политика проституише све идеале«. Ја морам признати да не знам како треба разумети ту реченицу, али схватам да је курва наша домаћа реч, а проститутка нам је дошла заједно с демократијом и зато она мора бити заштићена њеним демократским (такорећи – аристократским) статусом и обележена, разуме се, неком вишом вредношћу. На такав статус указује и њена етимологија: према репрезентативном етимолошком речнику репрезентативног језика, та се реч изводи из латинског глагола prostituere (преко прошлог партиципа prostitutus), што значи ‘изложити се проституцији, изложити се јавно’. И по томе, изгледа, да се српски језик не слаже с оним за који рекосмо да је „репрезентативан“: у патријархалној и затуцаној српској средини то се радило тајно, кад се заметну сви трагови, а у излозима се најављивало само у развијеним и напредним демократијама и испод црвених фењера (код нас се то почело практиковати тек кад нам је дошла телевизија, а и тамо се то чини[ло] под стручно постављеним рефлекторима и међу малкице нашминканим актерима).

И почињем да схватам: курвање је најчешће занимање за невољу: жена нема од чега да живи и онда ће, да би прибавила ручак себи или детету, понудити да прода оно што има (други је случај с оним женама којима „тога“ никад није доста, али то онда прелази у биологију и то се процењује по сасвим друкчијим критеријима). Проституисање је, међутим, курвање из обести и од силе и може се остваривати у мноштву варијација које је тешко сводити на нека општија обележја, али нам је и то довољно да схватимо да је курвање сиротињско занимање и животни ексцес, а проституисање елитна и профитабилна професија. И идући тим трагом, доћи ћемо до суштине проблема који нас занима: курва продаје само оно што је њена искључива својина („свога тела господар“), а проститутка тргује оним што припада свему њеном окружењу, тј. њеној групи, тј. целокупној њеној заједници. И по томе бисмо могли рећи да се на курвање може гледати као на дамски манир, а на проституисање као на широко разгранату (и високопрофитабилну) делатност чији се актери повремено могу појављивати под рефлекторима, али све оно што раде углавном остаје „у сивој зони“, тј. ту одмах иза црвених фењера.

Политика.

Посебно је проституисање успешно у политици па се то исказује и у њеној елегантној реторици: „Срби су свиње“ (амерички конгресмен – нисам му запамтио име, али је он сигурно много значајан лик кад га славе наше демократуше). – „Срби су одвратни“ (а „она је слатка“ – Медлин Олбрајт). – „Срби су злочиначки дупеглавци“ (Ричард Холбрук). – „Нека се Срби подаве у сопственом смраду“ (Хелмут Кол). – „Срби су неписмени дегенерици“ (Џон Бајден). И због свега тога треба „Србију сравнити са земљом“ (Џон Мекејн). Или је „извести насред мора и потопити – да би Европа била чистија“ (Карл Маркс).

Цитирао сам овде неке важне западне политичке ауторитете чију су реторику преузеле и наше домаће ауторитетке па и оне продужиле да руже Србе и да их криве за сва зла овога света, свима им је заједничко и то да међу њима има много комуниста, марксиста, интернационалиста, мондијалиста, мржње, фрустрираности и сличних недаћа, али нема ни Срба, ни памети ни морала.

У разматрању тих наших „немања“ полазим од онога што означaвам као „немање памети“, а занимљиво је да међу најжешћим псовачима и пљувачима Срба има највише оних женскога рода и оне, ваљда, не знају да су њихови учитељи и финансијери, само у прошлом веку, побили три и по милиона Срба, тј. отприлике половину њиховога садашњег броја (у Србији), а ако неко мисли да је то било недовољно (као што је рекао онај Брозов фамулус на откривању „Каменог цвета“ у Јасеновцу), онда ћемо разумети њихово настојање да се и оне укључе у посао који су започели њихови дедови и очеви и да и оне дотуре свој прилог даљем проређивању Срба. Једна од таквих ратница признала је да кроз њене вене не тече „ниједно српско крвно зрнце“, али је заборавила да каже да јој је последње источило тамо где јој је стриц, онога 8. марта 1942, убио свог оца (а други јој стриц митрополиту Јоаникију, пре него што га је умлатио у некој јарузи под Букуљом или на Широковцу у Драгољу, донео чашу још топле крви – да се причести); друга је Јеврејка и она је основала много „невладиних организација“ и од својих америчких финансијера зарадила много долара и сигурно је да никад неће гладовати; за трећу се знало да је била Јеврејка, после се, вели, покатоличила и постала „Југословенка“ (заборављајући комунистичку наредбу из маја 1945. да сви Југословени „морају бити Хрвати“), а за мноштво оних осталих не знају се разлози због којих руже Србе и траже њихово истребљење (по Марксовим рецептима), али је извесно да међу њима нема оних српскога рода будући да се потписују једино латиницом. И потврђују да им је отаџбина тамо где и чековна књижица, а узори и финансијери тамо где се и не уме другачије него неморално.

Сребреница.

Осмотрићемо неке њихове исказе и покушати да проценимо њихову заснованост, да не кажемо – сувислост. И нека нам за то послужи податак да Бакир Ефендија продужује тамо где му се Бабо зауставио тврдњом да ће Сребреница остати као „тамна мрља на образу оних који нису спречили геноцид“; друг Чеда Јовановић му се придружио да оправда оних 18 милиона долара које је у њега, не тако давно, инвестирала америчка влада („Србија је увек страдала кад и Босна и борба за коначни мир у Босни и Херцеговини предуслов је за миран живот и срећну Србију“); слично умује и лигашка социјалдемократска памет Војводине истичући „срамотан однос Србије према сребреничким жртвама“; турски председник наводи да „геноцид у Сребреници сматра најсрамнијим чином у историји који се догодио пре 23 године пред очима Европе“ укључујући и онај од пре стотинак година – у коме су његови сународници побили милион и по Јермена (нисам сигуран у памћење да их је било и двеста хиљада више), а причу је посебно зачинила баба Мунира доводећи 40-ак униформисаних „мајки“ Насер Ефендијиних кољача да јој носе транспарент на коме пише да је таквих кољача тамо побијено 8372 (иако је, вели, „на гробљу Меморијалног центра у Поточарима сахрањено само 6610 сребреничких жртава“). Тако баба Мунира, а ова наша Мунира додаје да „треба учити о Сребреници“ јер је тамо „извршен геноцид“ иако се ни у једној пресуди Хашког суда та реч не помиње. А да је све што се у Сребреници дешавало сведено на лаж и мистификацију, могу показати само неке појединости изложене, рецимо, у књизи Скривени досије „геноцида“ Сребренице (http://www.pecat.co.rs/2011/07/skriveni-dosije-genocida-srebrenice/): тамо јесу стрељани ратни заробљеници и јесте извршен ратни злочин мотивисан одмаздом за геноцид у Братунцу и околини, али се никад није утврдило да ли их је стрељано 442 или 700 или 970, као што јесте утврђено да међу стрељанима није било ни деце ни стараца, а нашла се само једна посестрима Ханке Палдум док су све остале „жртве“ били пушконоше, тј. војници, тј. Насер Ефендијини и баба Мунирини кољачи из демилитаризоване Сребренице, који су у Братунцу и околини поклали 3.267 жена, деце и стараца и међу њима тек покојег војника. Уз све то, 3.017 сребреничких „жртава“ после рата појавило се у бирачким списковима, а нико не може знати колико ће их се још тамо појавити. Међу „жртвама“, уз све то, нашло се и много таквих који су умирали природном смрћу пре августа 1995. и о њима је М. Иванишевић, у мери у којој су му то прилике омогућавале, приредио судско-медицинску документацију из које се види како су се многе такве „жртве“ одједном почеле ројити према Сребреници и масовно слетати у Насер Ефендијине Поточаре. А ко је све тамо сахрањен, никад се неће сазнати јер муслимани ником „туђем“ не дозвољавају ни да се примакне гробљу па ваља претпоставити да се међу „жртвама“ налазе и многи Срби, за које су Орићеви кољачи знали где су их сахрањивали, а после их „уписивали у Бошњаке“ и као „Н. Н. шехиде“ преносили у Поточаре. Потписник ових редова спреман је да тврди да је главнина оних Срба који тамо никад нису пронађени – своје последње боравиште нашла управо у Поточарима, а чињеница да су тамо „комплетирана“ само 1.923 костура, сведочи о томе да су у оних осталих много хиљада сребреничких „гробова“ сахрањиване појединачне коске или букови балвани. Државне и националне мистификације незамисливе су без државних и националних лажова (а у њима се на овим нашим срећним просторима никад није оскудевало).

Са тим цифрама врло успешно тргује и баба Мунира: она је предала немачком тужиоцу списак од 22.000 српских војника које „доводи у везу са дешавањима у јулу 1995“. У књизи која је напред поменута говори се о многим бошњачким злочинима над Србима током Другога светског рата, али се не помиње податак да је у Великом рату Аустрија поверила јединицама муслиманске милиције (тзв. шуцкорима, Schutzkorps) посао истребљења Срба у Босни и тада их је побијено милион и по, а међу њима, „по службеном саопштењу“, 100.986 деце млађе од 10 година. (Баба Мунира зна који је био удео њеног бабе у тим злочинима и она рачуна да ће онај немачки тужилац продужити тамо где се његов претходник зауставио пре стотинак година и на онај њен списак  дотурити и оно Срба што их је тамо још преостало). И то је био први муслимански геноцид над Србима у 20. веку; други геноцид над њима извели су заједно усташе (муслимани су тада били њихово „цвијеће“) и комунисти у Другом светском рату и на њихов заједнички допринос сатирању Срба књижи се макар још онолико српских глава колико и у Великом рату; трећи геноцид извршили су над Србима баба Мунирини синови и унуци и они су дефинитивно „етнички очистили БХ-федерацију“ (као и њихова сабраћа Хрватску) и у њихове, заједничке, заслуге уписује се, опет, много десетина хиљада бестијално уморених и много стотина хиљада прогнаних Срба. (Шта се са Србима тамо догодило, посебно се види из податка да данас у БХ-Федерацији има само 40.000 Срба, а пре рата било их је – пола милиона! Као што су пре оних геноцида – тамо били већина!)

Трећи геноцид који помињем од оних претходних разликује се по двема необичним појединостима: 1) кад су усташе и „Бошњаци“ побили и протерали Србе из БХ-Федерације, „савезници“ су се окренули једни против других и у Мостару најдрастичније показали да „хрватско цвијеће“ у Босни више неће мирисати; 2) у поређењу с оним двама „великим“ геноцидима (од којих је, узгред, онај први приређен са циљем да се сруши велика православна Русија, а онај други да се успостави мала јеврејска држава), овај трећи би се могао одредити као „мали“ јер за велика клања Срба „више није било довољно“, а они који су то дочекали били су спремнији и нису дозволили да им се понови оно што  су доживели 1914–1918. и 1941–1945. иако то нису могли избећи у мањим енклавама у којима су се нашли и из којих нису могли нити побећи нити се од својих много бројнијих поредника одбранити. Ту појединост овде помињем због тога што се у овом рату догађало да се и „бошњачка“ и хрватска нејач, у неким приликама, могла безбедно евакуисати преко простора које су контролисали Срби, али се то никад није могло догодити кад би се радило о Србима: ни „Бошњаци“ ни Хрвати у таквим околностима никад нису пропуштали прилику да (пр)овере своје кољачке капацитете.

Бакир Ефендија сада се „сетио“ да је Сребреница била „демилитаризована“, али не помиње чињеницу да је тамо све време рата била стационирана 28. дивизија под командом Насер Ефендије и да је за све то време мирно успела да покоље оних 3.267 српске деце, жена и стараца око Сребренице и по Подрињу. Бакир се хвали учешћем свог Бабе у оној СС Ханџар дивизији и његовом ратовању за Хитлера, али не вели ништа о томе какве су његове личне заслуге у рату против Срба који му је Бабо предводио, као што је једино извесно да се понаша као његови травнички истоверници: међу њима родио се Иво Андрић, али су они подигли споменик домаћем џукцу торњаку као много познатијем Травничанину. По томе обрасцу, Бакир и Мунира подићи ће споменик Насер Ефендији[ци] или Јуки Празини пре него Меши Селимовићу или Скендеру Куленовићу. Онима првим Бакиров Бабо делио је ордење и генералске чинове, а ови други представљали су некадашњу муслиманску господу, тј. оне аге и бегове којима се исламска религија сасвим лепо слагала с њиховом српском националном припадношћу. А за морални, ментални и интелектуални дефицит какав показују Бакир и Мунира, али и заговорница лекције о Сребреници, нема ни хећима ни мелема. Као што га нема ни за онога друга Чеду који је као предводник неких демонстрација од свега богатства имао једино пиштаљку и отучен лонац, а после џипови почели да му лете у ваздух и да га „чува“ 15 полицајаца (а да је и половина тога броја чувала Ђинђића – он би и данас био жив).

Наводим ове детаље о Сребреници јер су они парадигматични за све оно о чему говоре „организатори отпора српском национализму и агресији“ истичући сопствени „антиратни и антинационалистички ангажман“ и уверење да се у Сарајеву „решава судбинско питање: може ли се тамо живети заједно“. За евентуални негативни одговор на то питање, разуме се, биће одговорни Срби зато што не пристају на то да им се догоди и онај трећи геноцид који смо поменули, а нашим НВО-демократушама и њиховим финансијерима управо је то био, и остао, једини циљ. На то указује и сва њихова реторика. Оне, рецимо, кажу да „десничарске снаге хоће да оперу своје злочиначке биографије и не бирају средства како би се одржале на власти“, али не кажу да деснице на власти у Србији нема од онога времена кад су ту срећну земљу зајахали њихови учитељи и сатрли све оно што је њен народ обележавало током његове историје. На власти се у Србији, наиме, свих ових деценија, налазе једино леваци и питање је моралног става наших демократуша у томе што би оне Србе сатирале много темељитије од оних чије интересе заступају и који их плаћају да тероришу и срамоте српски народ, између осталог и причама о томе да они који им нису по вољи „перу своје злочиначке биографије“ иако нема већих злочинаца од њихових ментора и финансијера. Да је тако, довољно је подсетити на то да су њихови учитељи први пут, на основу Марксове науке, само у ХХ веку, сатрли 60 милиона Руса, а Срба макар половину њиховога садашњег броја и наше демократуше имају право да злочинцима аплаудирају: „Русија, нажалост, још постоји“ па Србија мора да „бира између модерног запада и тоталитарне и ауторитарне Русије“. Или: помињање Косова је „последњи трзај великосрпског национализма“. Или: »Декларацију о Сребреници« донело десет НВО и у њој утврдило да се тамо „догодио злочин и геноцид“, да су његове „консеквенце велике“ и да се о томе „мора учити у школи“. Уместо напора да се у свему томе бунцању нађе иоле сувислија мисао, занимљиво ће бити поменути необичну појединост из етничке слике оне Босне у којој Срба данас више нема: тамо је било села / крајева у којима су живели Срби с Хрватима и „Бошњацима“, Срби с Хрватима, Срби с „Бошњацима“, али „бошњачко-хрватске комбинације“ није било. И то је све „функционисало“ док је тамо било Срба, а кад су они уништени и/ли отуд прогнати, та је „комбинација“  (боље је рећи – коалиција) пукла и „савезници“ се окренули једни против других и, у Мостару – рецимо, показали да „хрватско цвијеће“ у Босни, како рекосмо, више никад неће замирисати. Кад „организатори отпора српском национализму и агресији“ објасне природу тих односа, постаће нам јаснија и памет која се за све то залаже (па и она Друга Чеде коју смо напред поменули). (Срби су, ето, сад „срећни у БХ Федерацији“, тамо их је остало још 40.000 – до прве прилике, а Бакир Ефендија, Ефендија Церић и остале Ефендиј[иц]е гледају кад ће им ментори намигнути да демократски затегну омчу код Брчког и коначно усреће све Србе – и тамо и овамо.)

Tаква је памет у први ред „боркиња за неке нове истине“ истурила »Жене у црном« (и њихове »суженице«) и оне су „прве признале Косово“: лепо рашириле руке (и ноге) и отишле да се понуде Тачију и Харадинају да им посведоче да они не знају ни шта је „жута кућа“ ни где се она налази. Као што су после тога поучиле Енглезе да „припреме нацрт резолуције о Сребреници и да га дају Уједињеним нацијама на разматрање“. И о томе је остало необично сведочанство: „ако је икада међу жентурачама у црном било блаженог стања“, онда је то била припрема поменуте декларације, којом је „ова скупина најгорих паразита (која свој народ представља свету у најгорем могућем светлу) успела да издејствује још једно прекрајање историје“.

A o томе како те „боркиње“ прекрајају памет, нека послужи и марифетлук једне од њихових предводница. Она ће записати да је један њен београдски саборац „припадао оној мањини која се никад није помирила са крвавим инжењерингом над Југославијом, а буквално боловао због мрцварења Босне и Херцеговине. Он ју је сматрао својом, недељивом, заједничком земљом Срба, Хрвата и Муслимана. Зато и није имао илузија колика ће количина сваковрсног насиља бити потребна да она постане само српска: од ширења страха, неповерења и мржње до употребе оружја – сваке врсте.“ Овде је остало нејасно да ли се у цитираној измудрици ради о „паметовању наше борке“ или њенога саборца, али ће бити неспорно да се у оба случаја може радити једино о осмуђеној памети будући да само они који су такву бесмислицу формулисали могу знати како су Срби, темељито проређени у двама светским ратовима и сведени на нереспектабилну мањину, могли и помишљати на то да БиХ може постати „само српска“. Србе су у Босни, наиме, најпре проредили муслимански „шуцкори“, после тога исти посао наставили заједно с усташама (као њихово „хрватско цвијеће“), а после и с комунистима кад је, од 2. јула 1943. до 6. априла 1944, 80.000 усташа Броз уписао у партизане и послао их у источну Босну да тамо сатру онај део Срба који им је измакао док су ратовали под неким другим заставама. (Броз је после проценио да је она цифра морала бити много већа па је током јесени 1944. позвао и оне друге усташе да му се придруже и не зна се колико се на тај поновљени позив одазвало, али ваља претпоставити да то нису учинили само они који су били или глуви (па позив нису чули) или глупи (па у њега нису поверовали) и на крају рата упутили се према Блајбургу. За будућност Срба у Хрватској и Босни показало се, међутим, да је преобучених усташа било и више него довољно да наставе сатирање Срба и у „време братства и јединства“ и да их најпре колонизацијом по Војводини, а после и другим облицима „демократског терора“ почну прегонити или по Србији или по свету. Наше су борке последњи изданци те комунистичке памети.

И зато би их имало смисла запитати: да ли оне знају ишта мимо онога што су од Маркса, и/ли Броза, научиле?   

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *