Анализе

Романтичарски занос и мисија Ђуре Јакшића

ЂУРА ЈАКШИЋ, АУТОПОРТРЕТ, УЉЕ НА ПЛАТНУ, 1858. /SR.WIKIPEDIA.ORG /

“Две преда мном стазе стоје:

 једна с цвећем, друга с трњем;

 гвоздене су ноге моје:

 идем трњу да се врнем”

Отварањем Народног музеја у Београду после петнаест година, наново нам се открио део сликарског опуса Георгија Ђуре Јакшића (1832 – 1878). Засјала су новим сјајем његова платна која нас подсећају на вредности коју баштинимо.

Као носећa слика визуелног идентитета музеја и представљеног промотивног материјала који прати отварање нашег националног музеја, појављује се антологијска “Девојка у плавом”, један од најлепших портрета српског XIX века, што би могло да задовољи Ђурину давнашњу жељу да остане упамћен у историји српског сликарства као значајан аутор. Што он и јесте. На врху српског романтизма.

Истовремено, ово је и година у којој се навршава 140 година од смрти овог вишеструко обдареног уметника: сликара, песника, приповедача и драмског писца. Једне снажне стваралачке личности.

 Стваралаштво и коментари

 Горе наведени стихови Ђурине песме “Стазе” као да представљају парадигму његовог живота. Хераклитоваизрека да је “човеков карактер његова судбина” одиста би могла да се пренесе на његов тежак живот и трновит венац који му се сплео…

Често је долазио у сукоб са људима, неприлагођен, живe и плаховите природe, о себи, и својој нарави казао да је: “доста нехармонично у мене смештена“. Био је сав од бурних осећања и реакција, романтичних идеала који су се преносили и на његову уметност. Чест мотив његове поезије су поред родољубља, личне патње и бездани срца. Носио је свој крст.

Рођен је у Српској Црњи као прво дете угледног пароха Дионисија Јакшића и његове супруге Христине у свештеничкој породици са дугом традицијом. Од њега се очекивало и да је и настави, али Ђура је волео сликарство. Увидевши његов таленат отац га шаље на школовање у Темишвар и Пешту, где се показао као најбољи, а затим 1851. одлази у Велики Бечкерек (Зрењанин) у сликарску школу Константина Данила.

Школовање наставља у Бечу, у коме две године студира сликарство и  открива нов таленат – поезију. Дружећи се са Змајем одлазе у кафанице предграђа Ландштрасе где је некада живео Вук Караџић. Пропевали су готово истовремено, Јакшић као Пиктор, а Змај као Киш, а прве песме објављује им др Јован Суботић 1853. године у “Летопису”. Онда се растају и Ђура се враћа у родно место.

Крајем 1853. одлази у Минхен, али прекида због оскудице јер му је отац осиромашио. Већ у браку, 1861. још једном, осетивши недостатак заокруженог образовања, одлази у Беч на Академију где је овог пута, марљив. Међутим, кратко, због тешке материјалне ситуације у којој је вазда био.

У међувремену слика, а почеци су обесхрабрујући.

У једном писму његов старији колега Новак Радонић овако описује Ђуру при сликању: ”Радио је обично са малко отворени усти; а то је знак, да није био го занаџија, него да је своју душу у свој посао улевао. Баш знам кад је једну Матер божију за црњанску цркву довршавао – где му је детиња глава по вољи испала – да је једва дочекао да се боја осуши, како би могао малог Христа пољубити.

БОГОРОДИЦА СА ХРИСТОМ, 1852-53. ИКОНА НА ИКОНОСТАСУ ЦРКВE У СРПСКОЈ ЦРЊИ /GALERIJA.METROPOLITAN.AC.RS/

Дивећи се првенствено Рембранту, Јакшић је увео неке новине у сликарском поступку типично за сликаре романтичаре, а у црквеном сликарству различите од поклоничког имитирања сентименталне (бидермајерско-назаренске епохе) бечке школе. Волео је да нагласи обасјавање светлошћу. Имао је свој приступ молитвеној слици и слободу у сликарству, како примећује Mиодраг Јовановић. Одликовао га је јасно одређен сликарски рукопис који је дао пун израз његовој уметничкој личности, сматра Никола Кусовац.

Изразити патриота, политички и војно ангажован са својих шеснаест година у револуционарној 1848, похрлио је у борбу за слободу и био разочаран. Непосредно после, као сликар хтео је, под именом светитеља, да унесе у православне олтаре ликове живих Срба, оних који су се борили и патили у четрдесет осмој. Није му било дозвољено. Једну од икона које је по наруџбини пресликавао за потребе цркве у родном месту, мештани, незадовољни, парају ножем. Вређа га неразумевање за његово сликарство. Незадовољан и несхваћен прелази у Србију 1857. године у коју је гледао као нови идеал.

Живот му карактеришу сталне сеобе. Као (гимназијски) учитељ селио се од Београда, до забачених села, Пожаревца, Јагодине, Крагујевци и опет Београдa где се коначно скрасио, добивши место коректора Државне штампарије 1872. на неколико година пре своје смрти, када ће се поново дружити са Змајем, сада лекаром који ће бдети крај његове самртне постеље и у његов помен испеваће једну од својих најлепших песама “Светле гробове”.

У младој српској Кнежевини, уметничке изложбе готово да нису постојале, а куповина минимална, за сликарa живот је био неизвестан и тежак. Ђура је морао половину и више свог времена да потроши на рад. Док је учитељовао у Пожаревцу, он се у писмима јада да није ни молер ни списатељ, да већ четири године не ради и да ће се “као учитељ сахранити“.

Сав у дихотомији. У младости волео је поезију Петефија, али снажно критиковао Мађаре. Како каже М. Јовановић, поштен и свадљив, скроман и неумерен, заједљив и племенит као и друге противуречности учинили су његов животни пут кривудавим и трновитим.

Иако би се могло помислити да се распињао између сликарства и поезије, он се распињао идеалима, а као стваралац, он је био недељив. У њему је усаглашено синестетичко претапање, сликарског и песничког доживљаја. Он је речима сликао, а као сликар живо и убедљиво певао и проповедао својом романтичарском осећајношћу.

Инспирисан чежњом ка идеалном он је бежао од цивилизације у манастире  ка “…Божијем благослову с неба” како пева у песми “Пут у Горњак”, где се у њему романтично и религиозно слива. Размишљао је и да се замонаши у Крушедолу (због несрећне љубави) што сведочи поема ”Искушеник”.

Стварао је упркос свему; туберкулози, неимаштини, боемлуку, пребијањима, вређaњима, понижењима… Али је истрајавао. У њему је буктао јак унутрашњи огањ стваралаштва који га је вукао напред и поред свеприсутног сентименталног песимизма (weltschmerz). Лазар Трифуновић је сматрао да иако није био комплетно ликовно образован, као да је та околност оно право јер је тако најбоље изашло из њега. Бунтовно, снажно, ако. Као и поезија коју је писао “у тренуцима дивље узбуне”, као “Србин је јунак, јунак је гром – смрскаће теме душману свом”.

Романтичарски историцизам претаче у приповедање са идеализованом сликом. Поред грађанских портрета инспирисао се средњовековном српском историјом и нововековним, савременим историјски догађајима.

БАКЉАДА КРОЗ СТАМБОЛ КАПИЈУ, УЉЕ НА ПЛАТНУ, 1859. НАРОДНИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ /ФОТО: М. СТЕФАНОВИЋ/

Јакшићева галерија историјских портрета “историчних икона” је бројна и значајна. Најуспелијом се сматра Кнез Лазар из раздобља 1857-1859 кога је радио у манастиру Раваница, у који је брат Ђура волео повремено да свраћа.

КНЕЗ ЛАЗАР, УЊЕ НА ПЛАТНУ, 1857-58. ДАНАС У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ /SR.WIKIPEDIA.ORG/

Многе слике су нестале или изгореле, као у манастиру Врећевшници. Његов ликовни, уметнички доживљај је надјачао историјске поруке портрета. Он слика узбуђено и убедљиво.

ЖРТВА АВРАМОВА, 1854. КАКО НАВОДИ ПРОФ. М. ЈОВАНОВИЋ ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВИЂЕНА И ФОТОГРАФИСАНА У ЗАДРУ ПРЕ РАТА, 80-ТИХ, У ПОСЕДУ ПОТОМКА ЛОЗЕ ЈАКШИЋА, ПРЕДВИЂЕНА КАО ДАР ФОНДУ НАРОДНОГ МУЗЕЈА. /ЗНМ XVIII-2, 315/

На крају, тешко је не отети се утиску да Ђура Јакшић као појава резонира ка лику Димитрија Карамазова пред којим се старац Зосима поклонио на изненађење свих… због светиње људског страдања.

ИЗВОР: Православље – новине Српске Патријаршије, број 1236, 15. септембар. 2018.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *