Анализе

„О дубоким коријенима социјалности у руском друштву и држави“

  • У овом извјештају ослањаћемо се на дубинску (аналитичку) психологију у контексту историјске анализе формирања руског идентитета. Психолошка област историјског памћења народа лежи у његовом културном несвјесном, која је дио заједничког колективног несвјесног

Почетна самоидентификација Руса као народа опредијељена је везом са природом на нивоу одушевљења и повезивање природе са ликом Мајке. Стога, у изворима формирања идентитета и културног несвјесног положен је однос ка ближњему, ка брату или сестри. Природни афинитет поријекла лежао је у основи перцепције човјека, попут дјеце Мајке-природе. Живот народа формирао се по принципу „отвореног система“, што је допринијело стваралачком развоју појединаца и народа у цјелини.

Примање Хришћанства је био природан корак у развоју Руске цивилизације. Стремљење за превазилажењем зависног положаја од природних појава (Мајке) било је психолошка закономјерност развоја руског народа (Дјетета), који је стремио да спозна спoљашњу и унутрашњу реалност самостално. Никакву другу религију не би прихватио руски народ, осим Православља, јер је у његовој основи психолошки препород на фону „сепарације“ са Мајком-природом.

Лик Оца-творца постаје идентичан самосвијести руског народа који је прихватио Истину Христа као образац љубави и самопожртвовања ради спасења човјечанства. Лик Дјеве Марије – симбол идеалне жртвене мајчинске љубави и заступништва.

При том треба напоменути да је до Никоновске реформе у 17. вијеку (инициране од стране „прокатоличке партије“ раскола 1666. године) у свим црквено-православним списима Хришћани су именовани као дјечица/дјеца Божија. После раскола – „слуге Божије“. Није тешко претпоставити да је појављивање унутрашњих конфликата и противрјечности који подривају везу са духовном основом рођења и развоја руског народа који су касније довели до озбиљне духовне кризе (фактички одрицању од православне вјере) настале као резултат „невине“ семантичке замјене и преименовања у 17. вијеку Хришћана – „дјечице Божије“ у „слуге“ (при Алексеју Михајловичу), с правним утврђењем „статуса слуге“ огромној већини народа. (при Петру Првом) – све до краја 19. вијека.

Неопходно је такође напоменути да је управо од Петра Првог почео масовни увоз странаца (иновјераца) који су се активно прикључивали руској елити, корумпирајући је и замијенивши је. Слом домородачких традиција и духовна колонизација су довели до тога да је у Русији настала уникална ситуација – парадоксалне коегзистенције у оквирима једне државе два народа – који су чак говорили на разним језицима: формално „руска“, а фактички полуколонијална „елита“ у одређеном историјском тренутку почиње да говори прије свега на страним језицима (у почетку на холандском, затим њемачком и француском) која није била само раздвојена имовински, него и културно, и чак лексички – апсолутно неразумијевање руског језика „свог“ народа – сељака/Хришћана. Тако, у формално православном, а у ствари потпуно нејеванђељском друштву укоријењена је старозавјетна шема – са „изабранима“ и „неизабранима“.

Иако је након рата 1812. године и успона Руске самосвијести руски језик почео поново да се враћа на врх друштва, управо је Раскол постао главни узрок глобалне неравнотежејавне свијести подршке масовних народних устанака.

Други снажан ударац по колективном несвјесном руског народа и жестоки одговор на успостављање правде, укључујући социјалну, било је ширење „јереси капитализма“ укључујући и државни ниво крајем 19. и почетком 20. вијека.

Углавном, политичка и социјална истраживања, програми и идеологије уписују човјека у „заједнички простор“ социјалних потреба и веза не узимајући у обзир индивидуалне људске карактеристике, личне потребе и жеље које имају своје унутрашње границе, психолошку заштиту и фактор отпора.

Историјски неодрживо самоопредјељење руског народа , и као резултат нарушавања личне самоидентификације био је узрок настанка спољних социјалних и индивидуалних унутрашњих конфликта.

Најважнији разлог за неравнотежу руске самосвијести постао је фактичко кршење догми Православља, које је опредијелило идеалистичке ставове и моралне стандарде, укључујући лични, друштвени и економски живпт народа, постајући основа културног и колективног несвјесног.

Нама је важно да схватимо да се православна вјера састоји из три нераздвојно међусобно повезана дијела:

  1. духовна вјера у више, сакрално (ниво самоидентификације народа – идеја)
  2. ритуали (ниво иницијације – изражавање идеје)
  3. социјални живот, заснован на јеванђељским принципима праведности (ниво реализације – оваплоћење/утјеловљење идеје).

При свим описаним изнад одступања, до преврата 1917. године нагласак је био на прва два дијела. После преврата 1917. године – нагласак је само на трећем дијелу чисто материјалне правде. После преврата 1991. године – фактичко вођење церемонијала, у одсуству духовне вјере и социјалне праведности.

Описујући социјалну етику руског православља (до 82% становништва има православне коријене) – да, и социјалне философије Ислама, који такође присуствује на територији Русије (укључујући и до 10% становништва), социјална правда у колективном и културном несвјесном укључује следеће вриједносне оријентире:

  1. Јавна управа, заснована на земским заједницама (црква, ума – заједнице по својем опредјељењу)
  2. Незеленашки монетарни систем (зеленашење се осуђује и у Хришћанству и у Исламу)
  3. Трпељиви рад за добробит блиских, самоодржање, и ако се говори о богатству, само као дар који треба послати као помоћ ономе коме је потребна, а не лична бесконачна потрошња
  4. Љубав и самопожртвовање, што и јесте Бог за православне.

Данас у друштву имамо потпуно супротну слику:

  1. Управљање је преузето од стране „изабраних“ изолованих од друштва такозваним „партијама“ (првобитно историјски изведени из масонских ордена), који су добили предност над простим бирачима, вијећа самоуправљања се свуда уништавају под разним изговорима
  2. Свијетом управљају зеленаши
  3. Богатство је сакрализовано и уздигнуто на ранг „религиозне врлине“, а потрошња се назива циљем постојања друштва
  4. Свиме управља егоизам, а Љубав и самопожртвовање називају дијелом лудака, карбонара који су опасни за постојање система

Особитост перцепције социјалне реалности руског човјека  је идентификација „друштвено значајних“ појава са формирањем перцепције „личног“, као резултат унутрашње незадовољство се објашњава спoљашњим, а не унутрашњим (сопственим) разлозима и факторима.

Настао као резултат унутрашњег конфликта „индивидуални“ отпор изазива понашање које има за циљ уништење „социјалног поретка“ који противурјечи вијековима склапаном културном несвјесном руског народа. При том, такав „отпор“ (како у позитивном тако и у негативном кључ, што се дешава често, зато што је лакше) можемо видјети на било ком нивоу социјално-значајних процеса (почевши од породице и завршивши са доношењем државних одлука).

Анжелика Арвиндовна Лацис, клинички психолог, експерт социјално-политичке психологије

Московски међународни социјално-економски форум

Секција Социјална држава и права радника

 Превод: Стефан Вуковић

Подели:

One Commnet on “„О дубоким коријенима социјалности у руском друштву и држави“

  1. Аријевска религија, истовремено и стара словенска, раширила се до Индије где је породила будизам, и у Ирану се исказала као заратустријанска – из које је произашао шиа-ислам. Заратустријанску религију прихватили су Јевреји Вавилона и од ње створили своју, а која је основа за православље.
    Тако да се православље међу Словене само вратило кући. Због тога је тако лако и прихваћено и саображено словенским погледима на стварност.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *