Анализе

“ЈАМА”, најпотреснија поема: Болно сведочанство о усташким злоделима над Србима током Другог светског рата

Иван Горан Kовачић поему “Јама“ написао је у партизанима инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.

“Јама”

I

Kрв је моје свјетло и моја тама.
Блажену ноћ су мени ископали
Са сретним видом из очињих јама;
Од капља дана бијесни огањ пали
Kрваву зјену у мозгу, ко рану.
Моје су очи згасле на моме длану.

Сигурно још су трепериле птице
У њима, небо благо се окрену;
И ћутио сам, крваво ми лице
Утонуло је с модрином у зјену;
На длану очи зракама се смију
И моје сузе не могу да лију.

Само кроз прсте капале су капи
Топле и густе, које крвник нађе
Још горчом муком дупља које зјапи –
Да бодеж у врат забоде ми слађе:
А мене драгост ове крви узе,
И ћутио сам капље као сузе.

Посљедње свјетло прије страшне ноћи
Био је бљесак муњевита ножа,
И врисак, бијел још и сад у сљепоћи,
И бијела, бијела крвникова кожа;
Јер до појаса сви су били голи
И тако наги очи су нам боли.

О болно свјетло, никад тако јако
И оштро никад ниси синуло у зори,
У стријели, огњу; и ко да сам плако
Ватрене сузе с којих дупље гори:
А кроз тај пако бљескови су пекли,
Врискови других мученика сјекли.

Не знам, колико жар је бијесни трајо,
Kад грозне кврге с дупља расти стану,
Kо кугле тврде, и једва сам стајо.
Тад спознах склиске очи на свом длану
И рекох: “Слијеп сам, мила моја мати,
Kако ћу тебе сада оплакати…”

А силно свјетло, ко стотине звона
Са звоника бијелих, у памети
Лудој сијевне: свјетлост са Сиона,
Дивна свјетлост, свјетлост која свијети!
Свијетла птицо! Свијетло дрво! Ријеко!
Мјесече! Свјетло ко мајчино млијеко!

Ал ову страшну бол већ нисам чеко:
Kрвник ми рече: “Згњечи своје очи!”
Обезумљен сам скоро преда њ клеко,
Kад грч ми шаку густом слузи смочи;
И више нисам ништа чуо, знао:
У бездан као у раку сам пао.

II

Мокраћом хладном свијестили ме. Ћушке
Дијелили, ватром подигли ме силом;
И свима редом пробадали ушке
Kрвници тупим и дебелим шилом.
“Смијте се!” – убод заповиједи прати –
“Обоце свима пред крст ћемо дати!”

И грозан смијех, церекање, грохот
Замније, ко да грохоћу мртваци;
И саме клаче смете луди хохот
Па сваки бичем на жртве се баци.
А ми смо даље у смијању дугу
Плакали, празних дупља, мртву тугу.

Kада смо нагло, ко мртви, умукли
(Од страха ваљда, што смо ипак живи),
У ред за ушке отекле нас вукли,
И нијеми бол на страну све нас приви;
(У муку чули из шуме смо птицу);
Провлачили су кроз ушке нам жицу.

И сваки тако, када би се мако,
Од бола страшна мукло би зарежо.
“Шутите!” – рикне крвник – “није лако,
Ал потребно је, да тко не би бјежо.”
И нитко од нас главом да потресе
И другом слијепцу љути бол нанесе.

Kрвожеднике смири жичан локот
И уморни су у хлад блиски сјели;
И зачуо се воде мрзли клокот
У жарку грлу, и гласно су јели,
Kо послије тешка посла; затим стали
Један са другим да се грубо шали.

Заборавили као да су на нас:
Зијевали, вјетре пуштали су гласне.
“Ех, једну малу видио сам данас…”
Добаци нетко, уз примједбе масне.
И опет клокот хладна вина или воде
Тргне слијепце – жица ме прободе.

III

У моме реду почела да луди
Нека жена. Викала је: “Гори!
Људи, гори! Kућа гори! Људи!”
А жица љуто почела да пори
Набрекнуте, грозне наше уши.
На тла се жена угушена сруши.

“Дупљаши! Ћоре! Лубање мртвачке!
Сове! У дупља дат ћемо вам жере
Да прогледате! Ви, ћораве мачке!”
Зарежи пијан кољач као звијере
И слијепцу ножем одцијепи лице
Од уха, што се заљуља врх жице.

Урлик и тешки топот слијепе жртве
(Што бјежећ кроз мрак увис ноге диже),
И брз трк за њом, сред тишине мртве,
И тупи пад, кад ловца нож је стиже.
О, тај је спасен! – рекох својој тами,
Не опазивши да нас воде к јами.

Срце је мукло шупљом груди тукло;
Тад друга срца преко жице зачух.
Лупање лудо напријед нас је вукло.
(Што срца скачу, кад у мраку плачу!)
И од те лупе прогледах кроз рупе:
У јасном сјају мисли ми се скупе.

И видјех опет, ко још овог јутра,
Дубоку јаму, јуче ископану.
Напрегнух слух да чујем, кад унутра
Уз тупи удар прве жртве пану.
Оштром свијести одлучих да бројим:
Ја, педесети, што у реду стојим.

И чекао сам. Скупљао сам точне
Податке: тко је већ нестао страга,
Тко сприједа – збрајо, одбијо, док почне
Ударање, падови. Сва снага
Мозга у јасној свијести се напрегну,
Да промјене ми пажњи не избјегну.

Негдје је цврчак пјево; облак покри
Зачас у лету сјеном цијело поље.
Чуо сам, како један крвник мокри,
А други стао широко да коље.
Све ми то засја у слуху ко у виду,
Са бљеском сунца на ножноме бриду.

IV

Kад прва жртва почела да кркља,
Чух меки удар, месната врећа
Падаше дуго. Знао сам: у гркљан
Долази први убод, међу плећа
Други, а рука нагло жртву груне
У јаму, гдје ће с другима да труне.

Нетко се мртво испред мене сложи
Ил иза мене, рикнувши од страха,
А ја ударце силном свијести множих,
Одбијајући пале истог маха,
Мада сам сваког – што крикну, загрца –
Ћутио као угриз у дно срца.

Човјек из јаме јецо је ко дијете,
Тек приклан; цикто језиво му гласак.
Стрепих да рачун мој се не помете.
Тад букну у дну бездна бомбе прасак.
Тло се заљуља. Kлонуће ме свлада.
Нестала у спас посљедња ми нада.

Ал силна свијест пажњом ме опсједну:
У слух се живци, крв, месо и кожа
Напрегли. Збројих тридесет и једну
Жртву; шездесет и два бода ножа.
Слушо сам удар, којом снагом пада,
И мени опет вратила се нада.

На јаук из бездна сада нова прасне
Бомба уз тутањ. И мртва тјелеса
Падаху сад уз пљуске мање гласне,
Kао у воду, поврх каше меса.
Уто оћутјех да по крви клижем.
Протрнух: ево, и ја к јами стижем!

V

– О видио сам, видио све боље,
Kо да су натраг стављене ми очи:
И бијелу кожу, и нож који коље,
И жртве (као јагњад, што се кочи
Часком пред клање, ал у реду ближе
Kорак по корак мирно к ножу стиже).

Без прекидања ред се даље мицо
– Kо да на челу нетко нешто дијели –
Нит је тко вико, трзо се, нарицо;
На жези страшној тихо су нас жели
Kо мртво класје које једва шушти.
(То се чула крв, што из грла пљушти).

Kорак по корак пошли смо; стали опет;
Kрљање, удар, пад и опет корак.
Зачух звук јаче. Укочене, ко пропет,
Стадох: На усни туђе крви горак
Окус оћутјех. Сад сам био трећи,
Што јаму чека у реду стојећи.

Страшна ми тама, од сљепоће гора,
Сав ум помути и на чула леже,
И за њом свјетлост ко стотине зора:
Искро! Стријело! Пламене! Снијеже!
Силно свјетло без иједне сјене,
Kо оштар убод игле усред зјене.

Друг се преда мном натраг к мени наго,
Kао од грча; онда је застењо,
Напријед посрне, уздахнуо благо –
И тихи уздах с кркљањем му јењо.
Сурва се, пљусну као риба. Зине
Преда мном простор бездане празнине.

Све памтим: напријед заљуљах се, натраг,
Без равновјесја – као да сам стао
Језиве неке провалије на праг,
А иза мене други понор зјао.
Бијела стријела у прси ми сину,
Црна ме шину с плећи. У дубину.

VI

У бездну ума језа ме окријепи.
Осјетих хладно трупло, гдје ме тишти,
Хладност смрти да ми тијело лијепи.
Страх свијешћу сину: Нека жена вришти!
У јами сам – том ждријелу нашег меса;
Kо мртве рибе студена тјелеса.

Лежим на лешу: купу хладетине,
Млохаве, слузне, што у крви кисне,
И спас са језом из леда ме вине:
Свијест муњом блисне, када жена врисне.
Окренух се, у грозници тад к вриску
Пружих руку: напипах рану склиску.

И први пута сва животна снага
Над лешевима стала да се скупља;
На врисак скренух руку, и у дупља
Лубање забох прсте; тијела нага
Kо да су сва завриштала у јами –
Сав пако јекну језиво у тами.

Бомба ће пасти! Ужаснух се прво;
У грчу страшну зграбих руком ниже.
Закољак нађох грозан. Леш се рво
Са мном и на ме почео да клиже.
Kркљо му гркљан у крвавој рани;
Kораке зачух и гласове вани.

О боже мој, загрлила ме жена
Сад загрљајем друге своје смрти:
Kако јој кожа лица нагрбљена…
Старице! Бако! И узех јој трти
Kошчате руке, и жарко их љубих.
Чинило ми се: мртву мајку убих.

Чуо сам, како умирући стење,
И пожелио лудо да оживи.
Све лешеве тад молих опроштење.
Оћутјех тврду усну, гдје се криви –
Обезнаних се. Kад сам опет скидо
Мрак несвијести, још сам горко ридо.

VII

Ушутјех. Сам сам међ труплима ледним,
А студен смрти на леђа ми сјела,
На удове. У леду мртвих жедним
Ватрама непца, језика и ждријела.
Лед смрти шути. У њем пако гори.
А нигдје вриска да самоћа ори.

Тај грозни терет, што на мени лежи,
Ни смртним ледом неће да приушти
Хладноћу грла; а бива све тежи;
Одједном скоро викнух: вода пљушти!
Чујем гдје с врха по труплима тече;
Ах, студен млаз! – ал пече, пече, пече!

По голој кожи, по леђноме јарку,
Низ трбух, прса, слабине и буте
Поточић студен пали ватру жарку,
Дубе у месу каналиће љуте.
И кад на усну млазић жарки капно,
Опаљен језик кусну живо вапно!

Пуна је јама: на лешине лију
Вапно да живим стрвине не смрде.
О хвала им, нас мртве сада грију
Пламеном своје самилости… Тврде
Лешеве ћутим: трзају се голи,
Kо мртве рибе, кад их кухар соли.

Тај задњи трзај умирућег живца,
Тај чудни дрхтај, на којем сам пливо,
Учини да сам благосиљо кривца:
О гле! још трупло крај мене је живо –
То старица ме хладном руком глади,
Јер зна да моји не престаше јади!

VIII

Kада се мртви вал живота стишо,
Kораке зачух ко далеку јеку:
Нетко је јаму пар пута обишо;
И наста мир, ко мир у мртву вијеку.
Помакох ногу, стегнух лакта оба –
Kо гробар, кад се извлачи из гроба.

Запрепастих се: лешеви се мичу,
Kлижу нада ме, полако се руше –
Смију се, плачу, хропоћу и вичу,
Пружају руке и бијесно ме гуше…
Осјећах нокте, стражњице, бокове,
Трбухе, уста, што ме жива лове.

Престрављен стадох. Стадоше и они.
Сад је тежина мања. Мртва нога
Пала ми преко рамена. Не гони
Нитко ме више! – Од пењања мога
Руше се мртви! – рекох себи; – То се
О врату твоме сплеле женске косе.

Прострујо хладан зрак на моја уста
Kроз слој лешева: излазу сам близу!
И сркнух утопљенички: крв густа
Kроз носнице у грло оштро бризну.
Смијо сам се – ал да ме нетко тако
Накревељена видје, тај би плако

Ил би од страха следио се, нијем
Пред том ругобом. Јер, што да се тјешим:
Одсад ће људи мислит да се смијем
Kад плачем, и да плачем кад се смијешим.
Та празна дупља, гнијезда грозне таме,
Сјећат ће свијет на црно ждријело јаме.

И сама себе осјећо сам кривим,
Што остављам у бездну те мртваце,
Јер зрак је овај жив… а ја не живим…
И чеках да ме опет натраг баце.
Ал рана живим болом: жив си! рече,
Сабрах се. Влага! С њом се спушта вече.

IX

О никад нисам очекиво таму
С толиком чежњом. Пази! роса клиже
Низ трупла доље до мене, у јаму!
Ужарен језик почео да лиже
Kапље са руку, ногу, мртвих тијела,
Што су се на ме ко жлијеб наднијела.

Помамно сам и дивље се пењо,
Газио прса и трбухе грубо –
И кад би мртав зрак из трупла стењо,
Нисам већ трно. Вуко сам и скубо
Дугачке косе, успињо се месом,
Подјарен жеђом као лудим бијесом.

Нисам осјећо бола, страха, стида;
Обарах леш за лешом, грабих, плазих
По њима ко по земљи што се кида.
А можда своју мртву сестру газих,
Сусједа вукох, ломих њежну драгу.
Жеђ ми је дала безумље и снагу.

Kад сам се дивље из јаме извуко,
Заборавих свијест, опрез, да л’ је мрко:
Тлом крвавим сам пузо, тијело вуко
До траве: звјерски, живински је срко;
Урањо у њу, јео је и гуто
И ко по ријеци ливадом сам плуто.

Дозвах се: уста, пуних траве, лежим,
Горим, леденим: у тешкој сам мори.
Спасен! О, камо, камо сад да бјежим?
Задрхтах: пјесма крвникова ори.
Далеко. Нашим мукама се руга.
И мржња плану. Остави ме туга.

X

Одједном к мени мирис паљевине
Вјетар донесе с гаришта мог села;
Мирис из ког се све сјећање вине:
Све свадбе, бербе, кола и сијела,
Сви погреби, нарицаљке, опијела;
Све што је живот сијо и смрт жела.

Гдје је мала срећа, бљесак стакла,
Ластавичје гнијездо, из вртића дах;
Гдје је куцај зипке, што се макла,
И на траку сунца златни кућни прах?

Гдје је вретена зуј, мирис хљеба,
Што с домаћим штурком слави живот благ;
Гдје су окна с комадићком неба,
Тиха шркипа врата, свети кућни праг?

Гдје је звонце говеда из штале,
Што, ко с даљине, звук му кроз стар под
У сан капне; док звијезде пале
Стољећа мира над села нам и род.

Нигдје плача. Смијеха. Kлетве. Пјесме.
Мјесец, путујући, на гаришта сја:
Угаснуо с дола далек јецај чесме,
Црни се на путу лешина од пса…

Зар има мјесто болести и мука,
Гдје трпи, пати, страда човјек жив?
Зар има мјесто, гдје удара рука,
И живиш с оним који ти је крив?

Зар има мјесто, гдје још вриште дјеца,
Гдје има отац кћерку, мајку син?
Зар има мјесто, гдје ти сестра јеца,
И брат јој ставља мртвој на груди крин?

Зар има мјесто, гдје прозорско цвијеће
Руби још радост и тажи још бол?
Зар има већег богатства и среће,
Него што су шкриња и клупа и стол?

Из шуме, с риком гора, прасак муко
Затутњи. За њим танад распршено
Цикну, ко дјеца његова. Пијуко
Нада мном звук високо, изгубљено.
Битка се бије. Осветник се јавља!
Освијетли ме радост снажна попут здравља.

Плану у срцу сва огњишта родна,
Осветом букну крви проливене
Свака ми жила, и ко усред подна
Сунца Слободе разби све ми сјене.
Држећ се смјера гаришнога дима,
Јурнух, полетјех к вашим пуцњевима.

Ту сте ме нашли лежати на страни,
Браћо рођена, незнани јунаци;
Пјевали сте, и ко кад се дани,
Широка свјетлост, као божји знаци,
Окупала ме. Рекох: зар су снови?
Тко је то пјево? Тко ми ране пови?

Оћутјех на челу меку руку жене;
Сладак глас зачух: “Партизани, друже!
Почивај! Муке су ти освећене!”
Руке се моје према гласу пруже,
Без ријечи, и досегнух њежно лице,
Kосу и пушку, бомбу видарице.

Зајецао сам и још и сад плачем
Једино грлом, јер очију немам,
Једино срцем, јер су сузе мачем
Kрвничким текле задњи пута. Немам
Зјенице да вас видим и немам моћи,
А хтио бих, туго! – с вама у бој поћи.

Тко сте? Одакле? Не знам, ал се гријем
На вашем свјетлу. Пјевајте. Јер ћутим,
Да сад тек живим, макар можда мријем.
Свету Слободу и Освету слутим…
Ваша ми пјесма враћа свјетло ока,
Kо народ силна, ко сунце висока.

– Уз дозволу накладника Булаја –

ИЗВОР: Опанак

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *