Анализе

ПРЕДЛОГ ЗА ШТАМПАЊЕ ДРУГОГ ИЗДАЊА: Блажени Јероним, Солинска црква и Србо-Далмати, аутора Јове Бајића

  • Дело Јове Бајића је свакако пионирски подухват и заслужује да буде поново публиковано
  • Такође избором литературе за своје дело подсетио нас је на неке наше ауторе који су случајно или намерно готово заборављени у нашој науци
  • Оно треба да служи као подстрек новим истраживачима да продубе, потврде или оповргну његове ставове, наравно служећи се само релевантним и потврђеним историјским, археолошким, лингвистичким и етнолошким изворима, градећи једну свеобухватну слику о једној епохи, баш као што је  и он урадио у свом делу

Александар Митић

  

Прошло је 16 пуних година од како је штампана књига нашег познатог новинара и публицисте Јова Бајића под називом „Блажени Јероним, Солинска црква и Србо-Далмати“. Књига је изашла из штампе 2003. год. у издању издавачке куће „Бели Анђео“ из Шапца. Има 160 страна, штампана је у тиражу од 500 примерака, што је уобичајен тираж за то, али и за садашње време. Како сазнајемо књига је врло брзо распродата. У међувремену издавачка кућа „Бели Анђео“ је на жалост престала да постоји, па ово дело није дочекало своје друго издање. Све то неби било ништа чудно да је као што је био ред у сваком нормалном друштву, од стране научних кругова није изашао приказ књиге или критика овог дела. Међутим то се није десило.

Дуго смо покушавали да дођемо до ове књиге, али нигде нисмо могли да је пронађемо чак ни у књижарама, нити преко огласа, јер нам је стало да се упознамо са садржином дела, па макар књигу набавили и у половном стању. То се променило оног дана када смо упознали Јову Бајића и који нам је на нашем првом сусрету поклонио баш ову његову књигу. Након тога коначно смо могли да се упознамо са садржином дела, и на основу тога одлучили да напишемо први приказ овог дела након пуних 16 година, не само из захвалности према аутору, већ и зато што сматрамо да је дело вредно пажње.

Из разговора са господином Бајићем сазнали смо да је књигу написао да би се на неки начин одужио свом родном крају, односно широј околини данашњег Босанског Грахова. Иако аутор није школовани историчар, археолог или етнолог, али је врло зналачки користио методологију све три дисциплине и у једном мултидисциплинарном истраживању, дао је свеобухватну слику прошлости не само свога краја, већ знатно ширег простора који, ако употребљавамо савремене термине обухвата готово цео простор савремене Босне, Херцеговине, Далмације и Лике. Такође избором литературе за своје дело подсетио нас је на неке наше ауторе који су случајно или намерно готово заборављени у нашој науци.

САДРЖАЈ КЊИГЕ

Осим предговора књига има 4 поглавља и то: 1) Илирска грана на сорабском стаблу; 2) Динарски Срби наследили веровања и ношњу Далмата; 3) Солинска апостолска црква и 4) Блажени Јероним из Босанског Грахова. Свако поглавље је подједнако важно и само скупа дају комплетну слику о тематици коју обрађује писац. Сада ћемо по реду укратко објаснити свако поглавље понаособ.

У првом поглављу које носи назив „Илирска грана на сорабском стаблу“ аутор је врло убедљиво доказао повезаност између данашњих Срба и илирског племена Далмата, као и између Срба и Илира. Такође аутор даје и претпоставку да само име Далмати потиче од илирске тврђаве Далме, а не како се до скора сматрало од албанске речи „делма“, што значи „коза“, јер су се наводно Далмати углавном бавили сточарством, па су се тобоже тако назвали. Да је све до 19. века име Илири било синоним за име Срби код западних писаца, постоји безброј докумената, па чак и аустро-угарски пописи становништва у 19. веку на простору Боке, Дубровника, Далмације, Лике, Горског Котара, Истре… становништво бележе као Илиро-Срби. Теорија да су Албанци потомци Илира, развила се паралелно са теоријом о наводном сеобом Срба и осталих Словена на Балкан у 6. и 7. веку, а та теорија скувана је у кухињама Немачке, Аустро-Угарске и Италије, зарад њихових дневно-политичких циљева, продора на Исток и нове колонијалне прерасподеле света и нема никакве везе са правом науком.

Наравно да су такве теорије или боље речено квазитеорије већ одавно одбачене не само од наших суседа након распада Југославије, већ и од наука држава које су их и измислиле и пласирале: Немачке, Аустрије и Италије, па не само да чуди него и забрињава да се само код нас у Србији и даље прича иста бајка да су Срби и Словени дошли на Балкан у 6. и 7. веку, а да су Албанци наводно потомци Илира. Као и свака бајка и ова у озбиљној науци нема упориште у аргументима, већ се одржава положајима оних који је грчевито бране, не би ли још мало уживали повластице за свој (не)рад. Духовне и политичке последице таквог догматског приступа науци виде и осећају на својој кожи становници Србије задњих 100 година.

У првом поглављу аутор даје и претпоставку о настанку имена Босна, од трачанског племена Беси, што је још давнашња претпоставка дубровачког писца Марва Орбина, а такође показује сличности и паралеле између српске и келтске народне поезије, позивајући се превасходно на велики рад на том пољу наше чувене келтискиње Ранке Куић. У завршном делу првог поглавља аутор је дао укратко историјат односа између Илира тј. Србо-Далмата како их назива и Римљана обухвативши широк временски период  њихових сукоба од 171. год. п.н.е, па до 27. год п.н.е. када Илирија потпада под римску власт, затим Батонов устанак од 6. до 9. год. н.е, када су устаници угрозили сам Рим и када су римљани морали да ангажују скоро све своје легије не би ли угушили устанак. Након гушења устанка, Илири су признали римску власт, а Рим је Илирима за узврат дао римско грађанско право, што пре тога осим Латина нико није имао. У даљем излагању сазнајемо да су илирске легије биле у каснијем периоду ударна песница Римског Царства, а да су Илири тј. Србо-Далмати бирани чак и за римске цареве.

Друго поглавље које носи наслов „Динарски Срби наследили веровања и ношње Далмата“, је најдуже поглавље у књизи. Аутор у њему даје паралеле између винчанског и етрурског писма, износећи мишљење да су Илири тј. Србо-Далмати потомци и баштиници тих култура, наслањајући се пре свега на дела наших етрурсколога Светислава Билбије и Радивоја Пешића. Још значајније и убедљивије паралеле између некадашњих Илира и данашњих Срба даје нам у домену митологије и етнологије. Користећи се радовима Веселина Чајкановића, Натка Нодила, Миленка Филиповића као и помало заборављеног Растислава Марића који је дао неколико радова из тзв. илирке митологије, аутор нам је поново открио илирска божанства Видасуса и Тхану, што се тумачи као Видас и Тијана (Тихана). Видимо да су имена илирских божанства потпуно разумљива на нашем језику. Аутор бројним анализама утврђује да је бог Видас или Силван како је записан код римских писаца у ствари бог Велес, јер је Видас као и Велес био бог сточарства и пољопривреде. Тако је и на скулптурама представљан. Што се тиче богиње Тхане-Тијане-Тихане, она свог пандана има у римској богињи Дијани, па је изнета претпоставка да је наша богиња Тијана, након покоравања Илирије од стране Римљана прихваћена у њихов пантеон под именом Дијана.

НАРОДНА НОШЊА ИЛИРА ИСТОВЕТНА НОШЊИ ДИНАРСКИХ СРБА

У овом поглављу на основу археолошких ископавања илирских гробова, као и етнолошке грађе, а служећи се превасходно радовима Боривоја Човића и Зориславе Чулић, аутор убедљиво доказује да је ношња Илира готово истоветна ношњи Динарских Срба. Сазнајемо да је тзв. личка капа, истоветна капи коју је носило илирско племе Јаподи, а које је обитавало на просторима данашње Лике, дакле на истој територији. Затим илирска обућа тј. опанак је истоветан опанку Срба са простора Лике, Далматинске Загоре, Северозападне Босне, Херцеговине… Такође илирска кошуља готово је иста као и данашња српска кошуља из тих крајева, а можда највеће изненађење даје изглед илирског прслука, који је готово исти као прслук Динарских Срба и чији су саставни делови тзв. токе, које су свима нама добро познате и најупечатљивији „украс“ данашње ношње Динарских Срба. Друго поглавље завршава иводећи паралеле и сличности између илирских надгробних споменика и српске наивне уметности двадесетог века, тј. споменика крајпуташа.

Треће поглавље нама можда најзанимљивије носи назив „Солинска апостолска црква“. Из овог поглавља можемо видети да је Солинску цркву основао још апостол Павле и да је она настала пре Римске и Цариградске цркве. Да је апостол Павле био заиста на простору Далмације имамо сведочанство и у самом Светом Писму-Библији, као и народном предању са простора Далмације, а у скорије време је наш археолог Ђорђе Јанковић идући једним другачијим трагом за разлику од Јове Бајића, дао и археолошку потврду тог усменог и писменог предања. За првог поглавара солинске Цркве апостол Павле је поставио свог ученика (такође апостола) Тита, који је пореклом био Јазиг. Јазиги су сарматско племе и бројни аутори се слажу да су Сармати исто што и Словени, највише их везујући за Србе, чије име такође изводе од имена Сармат. Наиме име Јазиг за сарматско племе би највероватније и значило „јазичник тј. онај који прича истим језиком“, баш као и име Словен „онај ко слови тј. говори“. Да теорија о Јазигима као некој врсти претече имена Словен има смисла имамо и потврду у чињеници да они насељавају подручје Паноније, управо где аутор Несторове Хронике налази прапостојбину Словена.

О СОЛИНСКОЈ ЦРКВИ

Даље аутор у трећем поглављу даје списак епископа Солинске Цркве све до њеног гашења, након рушења Солина од стране Авара у 7. веку. Такође сазнајемо да је Солинска црква поштовала догме Никејског Сабора, као и каснијих сабора, што значи да је она у то време била православна. Да је цео тај простор све до 12. века био искључиво православан показао је још епископ Никодим Милаш у својим делима. За разлику од Солинске Цркве након сабора у Никеји, црква са седиштем у Сирмијуму постала је аријанска, јер је поражени епископ Арије са својим следбеницима управо био протеран на то подручје. Одатле се учење Арија, шири на Готе, а након њихових војних похода на готово цели Западни Медитеран. На крају трећег поглавља аутор нам говори да је Солинска Црква одолевала не само аријанском, већ и другим јеретичким учењима попут несторијанства, пелагијанства и монофизитизма.

Четврто и последње поглавље носи назив „Блажени Јероним из Босанског Грахова“ и у свом првом делу описује углавном лик и дело Блаженог Јеронима. Аутор се позива на хрватског археолога Дон Франа Булића који је сматрао да је родно место Блаженог Јеронима било данашње Босанско Грахово, што би према Франу Булићу у ствари био антички Стридон. Аутор је својом анализом изнео неколико доказа који иду у прилог тези да је Босанско Грахово у ствари Стридон тј. родно место Блаженог Јеронима, али је показао и друге ауторе и њихова дела која су говорила о неким другим локалитетима где је под претпоставком могао да се налази антички Стридон, јер то питање и даље није коначно решено у историјској и археолошкој науци. У сваком случају највећи број научника се слаже да је Блажени Јероним пореклом био Илир, што би значило Србо-Далмат и да је његов матерњи језик био илиро-српски, како се тај језик у западним научним круговима назива све до 19. века. Најзначајније дело које је урадио Блажени Јероним је свакако превод Библије-Светог Писма на латински језик, чиме је латински језик од тог времена уврштен у богослужбене језике у хришћанском свету. Да неко не би помислио како је Блажени Јероним на основу тога био римокатолик, подсетићемо да је Римокатоличка црква отпала од православне 1054. год. дакле у 11. веку, да је све до тога времена исповедала исту догму као и помесне Православне Цркве, а Блажени Јероним је живео у 4. веку и углавном је свој живот провео на Истоку у Палестини где је и сачинио превод Библије-Светог Писма на латински језик. Тај његов превод познат је под називом Вулгата и потврда да је превод савршено урађен је и чињеница да се он и даље користи у Римокатоличкој Цркви до дана данашњег као званични и једини валидни превод Библије-Светог Писма на латинском језику.

У остатку четвртог поглавља аутор нам показује како је злоупотребљено име Блаженог Јеронима у политичке сврхе и како је једним указом римског папе из 1901. године Завод Св. Јеронима који је основан за потребе Илира тј. Србо-Далмата постао хрватски. Највећу злоупотребу је свакако доживео у току и непосредно пред завршетак II Светског Рата, када су тзв. пацовским каналима римокатолички свештеници преко Завода Св. Јеронима спасиле велики део усташа од заслужене казне и пребациле их у земље Латинске Америке.

На крају да нагласимо да је Јово Бајић за писање овог дела користио близу 120 референци, што свакако није мало, ако знамо да дело не прелази 160 страница, као и чињеница да о тој теми свеобухватно нико није писао пре њега. Напротив, ни после њега нико није писао на ту тему. Можемо рећи да је аутор вешто користио литературу како званичне историјографије, тако и аутохтонистичке историјографије, узимајући од њих само оно што је историјским документима и археолошком грађом потврђено, избегавајући догматику званичне историјографије и јефтини популизам аутохтонистичке историјографије. Дело Јове Бајића је свакако пионирски подухват и заслужује да буде поново публиковано. Оно треба да служи као подстрек новим истраживачима да продубе, потврде или оповргну његове ставове, наравно служећи се само релевантним и потврђеним историјским, археолошким, лингвистичким и етнолошким изворима, градећи једну свеобухватну слику о једној епохи, баш као што је и он урадио у свом делу. О сваком од наведених поглавља које смо укратко приказали из његове књиге, могла би да се напише обимна студија, па се надамо да ће наш приказ пробудити нове истраживаче да о овој теми проговоре и наставе стазом коју је он утабао.

Надамо се да ће дело Јове Бајића „ Блажени Јероним, Солинска црква и Србо-Далмати“ доживети своје друго издање и тако бити отргнуто од заборава, јер сматрамо да дело завређује пажњу и отвара многа нерешена питања наше историјографије, која чекају да буду решена.

ИЗВОР: Балканска геополитика

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *