Анализе

ПОКРШТАВАЊЕ, ОКУПАЦИЈА И ПОДЕЛА ЗЕМАЉА СЕВЕРНИХ СРБА

  • Писани извори који су нам данас познати не дају податке о досегу мисије Св. Методија међу северним Србима. Међутим, они дају много података о томе како је изгледала мисија франачких и саксонских мисионара, која је напредовала раме уз раме са војном окупацијом

Душан Ковачев

Швајцарски бенедиктинац Ноткерус Балбулус (Notcerus Balbulus) из манастира Сен Гален у свом делу из IX века о Карлу Великом (Gesta Karoli) писао је мешавином латинског и немачког језика о полабским Словенима: „Најгори од свих народа су Венди, који су од нашег бога отпадници“ (Pessimus omnium natio est die Wenden, die uns gott eingeworfen hat).


Биограф Карла Великог Ноктерус Балбулус је у IX веку о Словенима писао: „Најгори од свих народа су Венди, који су од нашег бога отпадници“


Саксонски владар Хенрик I Птичар водио походе против племена из савеза Љутића и Бодрића 928-929. г вршећи стравичне покоље жена и деце и успостављајући крајине (марке) које је додељивао верним слугама ради трајне покорности територија и изнуђивања данка од становништва. Продро је кроз земљу Бодрићког плeмена Стодорани и кад је завладао Бодрићима, напао је северне Србе. Послао им је Мересбуршког бискупа Боса из баварског бенедиктинског манастира Св. Емерама у Регензбургу како би их покрстио, пошто је овај Баварац знао словенски језик. Веома је важно не заборавити да је управо Регенсбуршка бискупија била историјски центар ометања и потом искорењења рада Св. Методија на покрштавању Словена крајем IX века.

Надгробни споменик франачког ратника из Нидердолендорфа (VII в) на којем је приказан господ  са ореолом, панциром и копљем

Бискуп Босо је имао мало успеха међу Словенима. Упутио је стога поново маркгрофа саксонске источне марке Гера II да оружјем нападне Србе 932. г, и овај је до 939. године освојио њихову земљу све до Одре поубијавши 30 српских владара.  Како су Срби упорно дизали буне против завојевача, успостављена је 965. г. Лужичка марка на простору Доње Лужице и Мајсенска марка на простору Горње Лужице, обе на простору српског племена Милчана. У то доба су наследници чешког владара Борживоја I завладали простором Бохемије и Шлеске, па се велики број Срба јужно од горње Лужице прибрао чешком народу, о чему до данас сведоче српски називи тамошњих места.

Живописана страница Штутгартског псалтира (Франачка уметност IX в) на којој је Господ приказан са ореолом, панциром, копљем и под ратном кацигом и панциром

Отон I који је у имао амбицију да обнови државу Карла Великог, продро је у Земљу Бодрића кроз земљу Ћирћипана, потукао Бодриће 955. г. на реци Раши (Raxa). Пошто је тамо стваорио Саксонску источну маркгрофовију, послао је  Гера I Мересбуршког да покори полабске Словене у два рата током прве половини X века. Потом су у покореној словенској земљи радом поменутог бискупа Боса установљене маркгрофовије и бискупије, па је доведено и немачко свештенство ради покрштавања Словена. У земљи Бодрића су основане бискупије у Хавелбергу и Бранденбургу.

Иако је бискуп Босо организовао проповеди и на словенском језику, није имао успеха због мржње Словена према окупатору. Установио је цркву као бискуп у Мересбургу, поставио је за бискупа бенедиктинца Хуга у Жичу (Seitz) и Бурхарда у Мишању (Meissen). Све три бискупије су освећене за Божић 968. г и биле су подложне митрополиту Магдебуршком Адалберту, стварном управитељу покрштавања полабских Словена. Овај Адалберт је 961. године већ био ангажован на неуспешној мисији при књегињи Олги у намери привошења Руса у римокатоличку цркву, али га је Олгин син Свјатослав изгнао из Русије. Ради својих „заслуга“ због једнако неуспешног покрштавања Словена у Русији као и на Лаби, Адалберт је прозван „апостолом Словена“.

Свети Бено Мишањски, фотографија витража из Сркве св. Бена у Минхену

Магдебуршку мисионарску митрополију је после смрти Адалберта 981. г. наследио његов ученик словенског поекла (Војтех), у монаштву Гизлихер. Бодрћи су 983. године дигли велику буну против немачких окупатора. Устанак је избио у племену Ратара, у граду Радогост (Rethra), крај храма бога Сварога. Устаници су ухватили бискупа Мекленбуршког Јохана Шкота и ритуално му одсекли главу посветивши је богу Сварогу, па је набили на копље. Уништили су и бискупије у Браденбургу, Хавелбергу и Жичу. Олденбуршки бискуп је побегао из земље Љутића који су се придружили устанку, па спалили бискупију у Олденбургу и манастир Св. Лаврентија у граду Калбе. Љутићи и Бодрићи су потом напали чак и на град Хамбрург и запалили га. Срби нису учествовали у овом паганском устанку који је у историји познат под именом Велики словенски устанак. Могуће је да су Словени сматрали да иза Исуса Христоса освајачи крију немачког бога рата због упадљиво сличних представа божанства коришћених међу Германским народима, као и због памћења да су се Франци молили богу рата пред мачем пободеним у земљу, који је обликом подсећао на хришћански крст.Штутгартски псалтир“ из IX века Исуса Христа представља као ратника у оклопу и са копљем у шлему. Позната је и представа јунака са копљем и ореолом на франачком надгробном споменику у Нидердолендорфу из VII века.

Данашња црква Св. апостола Петра и Павла у Ходжију, на месту где је Св. Бено Мишањски основао прву цркву међу северним Србима

Ради трајног одржавања покорности Бодрића је 983. г. створена Северна марка. Немачке војводе северне, лужичке и мајсенске марке су тада заједо са војском бискупа халберштатског Гизлихера напале и потукле војску словенских побуњеника код Белкешајма. Године 985. је против словенских побуњеника војску упутио и новокрштени пољски краљ Мjешко I. Ипак, све војне инвазије на Бодриће и Љутиће су бивале неуспешне док није почело да их прати насељавање немачког цивилног становништва (Саксонаца и Франака, ређе Фламанаца и Фрига) у словенске земље на којима су установљене источне маркгрофовије  (Ostsiedlung).

Мересбуршки бискуп Титмар је у својој Хроници почетком XI века писао о верским обичајима српског племена Далеминзи (извори су их звали Доломићи, Дољемићи, Галомачи или Гломачи), који поштују духове језера и извора, гатају помоћу пепела и крви. Навео је да постоји међу њима род Светибор чије припаднике поштују као свеце. Било каквог писаног податка о организованој паганској религији и храмовима код северних Срба нема.

Током владавине Болеслава I Храброг Пољска је од 1002. г. водила три рата против царских маркгрофова за област око Мишања, Дреждања и Будишина. Миром у Будишину 1018. г. је Лужица припала Пољској. Тиме су српска земља и народ изгубили јединство трајно подељени између владара Пољске, Чешке и немачких маркгрофова. Пољски кнез Мјешко је 1030. године уништио сва градска утврђења лужичких Срба. За три деценије ратова и несигурности, много Срба је изгинуло или се раселило из ове области. Немачки ћесар  Конрад II je 1031. г. успео да испослује предају српских земаља од пољских владара саксонским владарима и од тада је ова земља прозвана Горњом Саксонијом.

Срби су веома стрепели од Франака, али су према Саксонцима били углавном добро расположени. Римокатолички просветитељ Срба је био Свети Бено (бискуп Мишања). Св. Бено је био саксонског рода и подржавао саксонске владаре да се супротставе царској власти. И сам се супротставио папи који је подржавао ћесарско самодржавље. Осим тога, потрудио се да научи српски језик. Тек овакав бискуп је имао  великог успеха међу Србима. У Ходжију (Göda) код Дреждања је око 1076. године Св. Бено основао цркву Св. Петра и Павла (Cyrkej swjateju Pětra a Pawoła). На том месту је уместо првобитне романичке цркве подигнута нова зграда у XIII веку, преправљана у XV веку, која је опстала до до данас. Вековима су у њој служили и свештеници српског рода. Умро је Св. Бено  1106. године. Међутим, од првобитних црквених ствари није сачувано ништа. Мошти Светог Бена Мишањског су у миру почивале у тамошњој цркви све до доба реформације. Лутер је нарочито мрзео поштовање Св. Бена. Руља Лутерових присталица је  1539. године упала у Мишањску цркву да би уништила гроб и мошти овог светитеља. Тако је нестао споменик првом римокатоличком просветитељу северних Срба који им је благовестио хришћанску веру на њима разумљивом језику, мирним путем, уместо силом огња и мача.

Албрехт од Бера је 1123. г. војском прешао планину Хаарц, освојивши западну област до тад непроходних шума Срба. На територији полапских словена установио баварску Северну маркгрофовију која се већ 1133. г. простирала све до реке Мулде. Био је маркгроф Лужице 1123–1131. Овај Саксонски освајач се до 1150. године успешно угнездио у раније непокорној области утока река Нуче и Шпреве у Хавелу и до данас га историја сматра оснивачем кнежевине Анхалт.

ОПШИРНИЈЕ О ОВОЈ ТЕМИ МОЖЕТЕ ЧИТАТИ У КЊИЗИ КИРИЛА ШЕВЧЕНКА „ЛУЖИЧКИ СРБИ И ЧЕХОСЛОВАЧКА 1945-1948“

ЦЕНА: 1000,00 динара

НАРУЏБИНЕ НA ТЕЛЕФОН: 064 224 334 9

ИЗВОР: Центар академске речи

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *