Анализе

САМОДЕСТРУКЦИЈА: Допринос Срба изграђивању албанске нације, државе и народа

  • Прародитељ албанског препорода је Србин Јероним де Рада, а прву школу на албанском језику је отворио Доситеј Обрадовић
  • Све националне мањине Албаније, која мање а која више, дале су свој позитивни допринос у историји албанског народа. Међу њима и српско-црногорска национална мањина, па и она српско-македонска
  • За време Османске империје Албанија (Албанци су је звали Арберија!) била је географски појам
  • Све до смрти Скендербега и окупације тих предела од Турака, гро становништва Албаније је био словенски, српско-црногорски и македонски, са јаким примесама Влаха, Бугара, Грка и Јевреја
  • После пада Скадра у турске руке (1479), Албанци ће масовно почети да са гора данашње Средње Албаније продиру преко реке Дрим, где су се настањивали за стално, множили се као обично енормно, таманили месно становништво (Србо-Црногорце) и албанизирали оне, који су се спасили на који начин њиховог крвавог мача
  • „Албанци су бастарди, помешани са Србима…”. А рекао је то и албански оснивач нео-шћиптаризма Бранко Мерџани (Merxhani). Овај дословно каже да у жилама својим Албанци имају крви: „словенске, грчке, турске, арабске, черкеске, италијанске, француске, немачке и др.
  • Да је Албанија географски појам рекао је на Берлинском конгресу и пруски канцелар Ото вон Бизмарцк (1815-1898). И биће то Албанија још дуго времена, све док јој се 1913. године, једном међународном конвенцијом, нису фиксирале политичке границе
  • Албанија – географски појам до 1913. које је у историју увео Србин Ђорђе Манијак
  • Прва у историји позната држава именом Албанија (ne Shqipëria, niti Arbëria!) формирала се испод реке Дрим, у данашњој области Дукађин и Мирдита. Њен владар је био Србо-Црногорац Прогон, чијем ће сину Димитру српски владар Стеван Првовенчани дати за жену своју кћерку Комнену, која ће владати том Албанијом не само поред свог супруга, већ – пошто је он умро – и самостално
  • Ови Словени Албаније даће албанском народу и њиховог националног хероја – велеславног Ђорђа Кастриоту – Скендербега
  • Кад смо већ код попова и бискупа, наглашавамо да Албанци никада нису имали ни своју православну цркву. Осамостаљење албанске православне цркве од Цариградске патријаршије дело је Грка Фан Ноли (право име Теофан Мавроматис) и Србо-Црногорца Ђорђа Николића, оца велеславног књижевника Миђени
  • Српско-црногорска мањина из Албаније ће узети учешће и у проглашењу независности Албаније 28. новембра 1912, док ће Србија бити прва земља на свету која ће признати Албанију за сасвим независну државу, у мутне дане 1913, када су се Велике Силе спремале да је ставе под протекторат Италије или Аустрије

ПИШЕ: Проф. др Каплан Буровић, академик

+++

Допринос ових националних мањина није се ограничио само у економском развоју земље, нити само на пољу културе, просвете и науке, већ и на бојном пољу, где се крв лила, па се и гинуло. Многе су се српско-црногорске и македонске мајке обвиле у црно зато што су њихови синови (па и кћерке!) дали своје животе за слободу Албаније. Србо-Црногорци и Македонци бранили су Албанију као своју домовину и борили си се за њу раме уз раме са Албанцима, као са својим саплеменицима, као са својом браћом, као са својим народом.

Кад су Албанци стигли у Мат у IX-X веку нове ере, а у наредним почели да се шире и ван те области, они су живели у симбиози са тамошњим Словенима, Србо-Црногорцима и Србо-Македонцима, који су средином VI века, тачније 548. године, ушли у Durrhachium, од њих србизиран у Драч, а Албанци, једно пет векова касније, албанизираће га у Durrës. Тада су Словени делили са Албанцима и добро и зло, па се и њихова историја испреплиће. Ова ће им се историја испреплести и у наредним вековима, па и кад је албански етнос бројчано надвладао словенски.

Словенска феудална господа, као уопште европска, чувала је строго свој сталеж и сталешке привилегије, владајуће позиције, тако да није дозвољавала никоме из нижих сталежа, ни својим саплеменицима, да продиру у њему, не само у световни, већ ни у онај клерикални. Понајмање су то дозвољавали несрбима, припадницима једног другог етноса, конкретно – Албанцима. Требаће да Албанију окупирају Турци, да се они извију и афирмирају као феудална господа. Турска је феудална класа била либералнија, па је дозвољавала и појединцима од покорених народа да се афирмирају као феудалци, довољно да се ставе у служби султана њиховог и да се истакну на бојном пољу.

У та времена, Албанија (Албанци су је звали Арберија!) била је географски појам. Као што су били географски и административни појмови и називи Превалитанија и Северни Епир (затим Нуово Епирус), како су називали римски и византијски окупатори покрајине, чији ће се делови касније уклопити  у појам Албанија, па и чинити ту Албанију. Све до краја XVI века тај се појам није простирао преко реке Дрим. У та времена, преко реке Дрим је била Црна Гора и Србија.

Па и до XVI века, све до смрти Скендербега и окупације тих предела од Турака, гро становништва Албаније је био словенски, српско-црногорски и македонски, са јаким примесама Влаха, Бугара, Грка и Јевреја. После пада Скадра у турске руке (1479), Албанци ће масовно почети да са гора данашње Средње Албаније продиру преко реке Дрим, где су се настањивали за стално, множили се као обично енормно, таманили месно становништво (Србо-Црногорце) и албанизирали оне, који су се спасили на неки начин њиховог крвавог мача.

Ноел Малком: Становништво Љуме (Источна Албанија) говори словенским језиком

Не само на северу од Дрима, већ и на истоку од Црног Дрима, гро становништва је до краја XIX века био православне вере и српско-црногорске, односно српско-македонске националности, што нам сведочи и велики албански пријатељ, Енглез Noel Malcolm. Ево што каже дословно:

 „Shumica e popullsisë së Lumës mbeti sllavishtfolëse dhe ortodokse deri në shekullin XIX” [Већи део становништва Љуме (данас област Источне Албаније,- КБ) говорило је словенским језиком и било православно све до XIX века].1)

Тако су дуж XVII i XVIII века Албанци гора Средње Албаније силазили у данашњу Северну и Источну Албанију, настањивали је за стално и албанизирали словенско становништво. Ово нам сведочи и познати француски научник, етнограф и географ Ами Буе (Boué, 1794-1881), који је лично посетио те крајеве и оставио сведочанство: „Албанци су бастарди, помешани са Србима…”2)

А рекао је то и албански оснивач нео-шћиптаризма Бранко Мерџани (Merxhani). Овај дословно каже да у жилама својим Албанци имају крви: „словенске, грчке, турске, арабске, черкеске, италијанске, француске, немачке и др.”3)

Албанија – географски појам до 1913. које је у историју увео Србин Ђорђе Манијак

Да је Албанија географски појам рекао је на Берлинском конгресу и пруски канцелар Ото вон Бизмарцк (1815-1898). И бите то Албанија још дуго времена, све док јој се 1913. године, једном међународном конвенцијом, нису фиксирале политичке границе.

Треба знати да је један Србо-Црногорац и увео ове Албанце у историју. То је био драчки стратег Ђорђе Манијак, који године 1043. регрутише Албанце као најамнике, постројава их са осталим својим војницима и, из Драча, триумфално маршира на Солун, осваја га и наставља за Визант (Цариград-Истанбул), са намером да и он узме учешће у тадашњим борбама за царски престо. 1043-та, са постројавањем Албанаца под заставом Ђорђа Манијака, година је почетка историје албанског народа. До те године историја није познавала Албанце. Следствено, пре 1043. године, па и за неколико векова после, имамо посла са историјом Албаније, а не са историјом Албанаца. Ту су историју сачињавали Пелазги, међу којима су и прото-Словени (Сербони, Сармати, Анди), затим Трачани, па Грци, Илири, Келти (њихово племе Албанои и даће ово име овим просторима!), Римљани, свакојаки варваски народи, затим Власи, Словени, Цигани, али не и Албанци, који, како је то признао и највећи албански филолог, академик, проф, др Eqrem Çabej, долазе у Мат тек у X веку наше ере.4)

Коју годину пре Ђорђа Манијака, у околини Драча диже свој српско-црногорски и македонски народ на устанак против Византа Тихомир. Не и Албанце, јер тада тамо није било ни живе душе албанске! Тада су Албанци још увек чучали у област Мата. Устаници Тихомира се ујединише са србо-македонским устаницима Петра Дељане: Дан-данас у Албанији постоји православна породица Дељана: Тхома Дељана – 1967. године био је министар Просвете и културе, који се изјављује за Албанца. Друкчије – не министар, већ ни чистач клозета тог Министарства не би му дозволи да је!

После пропасти устанка Тихомира и Петра Дељане, Византијци су опустошили област између Тиране и Драча, па су ту сишли из Мата Албанци, које – како рекосмо – рекрутује Ђорђе Манијак.

Историја која припада Албанији, али не и албанском народу

Ова историја припада Албанији, али не и албанском народу. Исто тако и историја феудалне породице Прогон, Скура (Михаило, Прогон), па Комненос (Михаило I, Теодор, Михаило II, Јован Асен, Александар, Комита), па Балшић, па Душман (Дамиан, Горан, Ненад и Љеко), па Јуришић, Јонима, Захарија, па Музака, па Арјанити, породица Црнојевић (Стеван, Иван, Радић и Станиша-Скендербег), породица Дукађини и друге, све до феудалне породице Бушатлија. Којем год народу припадале оне и какве год вере биле, изузимајући породицу Топија и Дукађини, прва анжуинског и друга немачког порекла, све су оне биле месне, мештани и, као такве, не могу се сматрати окупаторима, ни кад су самостално владале, нити кад су биле у вазалном односу са византијском владајућом династијом, посебно са српском владајућом династијом Немањића, па ни са млетачким властима. Изузетак чине оне феудалне породице, које су се преко исламске вере истоветиле са турским окупатором и претстављале турску власт, реализирајући и турске окупаторске планове и циљеве, све до турцизирања месног становништва.

Од године уласка у историју Албаније, из Мата Албанци су се перманентно, из века у век, па и из деценије у деценију, ширили на све стране данашње Албаније. Енормним множењем, новим придошлицама из гора Средње Албаније и асимилирањем тамошњег неалбанског становништва, Србо-Црногораца, Србо-Македонаца, Бугара, Влаха, Грка, Италијана, Турака, Курда, Армена, Татара, не само што ће надвладати бројчано, већ ће – после турске окупације – преко своје феудалне класе почети да играју и улогу од прве руке.

Прва држава Албанија била је српска држава

Прва у историји позната држава именом Албанија (ne Shqipëria, niti Arbëria!) формирала се испод реке Дрим, у данашњој области Дукађин и Мирдита. Њен владар је био Србо-Црногорац Прогон, чијем ће сину Димитру српски владар Стеван Првовенчани дати за жену своју кћерку Комнену, која ће владати том Албанијом не само поред свог супруга, већ – пошто је он умро – и самостално. А кад се преудала, помоћи ће је у томе и супруг – властелин Глигор Комона, исто тако Србо-Црногорац.

Српско-Црногорски властелини (и бугарски, и македонски, и влашки, и грчки!) владали су тадашњом Албанијом (која се простирала испод реке Дрим!) све до турске окупације, а у поједним областима и после турске окупације, посебно у Северној Албанији, са центром у Скадар. Њихова историја, постепено, од историје Албаније претапа се и у историју албанског народа тог времена и тих крајева.

Ови Словени Албаније даће албанском народу и њиховог националног хероја – велеславног Ђорђа Кастриоту – Скендербега, који је за четврт века непрекидно предводио победоносно Албанце и све друге народности Албаније из победе у победу, а против турског окупатора. Отац Скендербега, Јован I Кастриота, био је вазал српског владара Стевана Лазаревића. Сâм Скендербег био је вазал српског владара Ђурђа Бранковића, док се син Скендербега – Јован II – оженио Иреном, кћерком тадашњег српског владара Србије.

Око Скендербега су се окупили тада сви јунаци Албаније тог времена, међу њима у првом реду Србо-Црногорци и Србо-Македонци, чија имена бележи историја. Од њих посебно се истакао Гроф Бранко, по свему ујак, брат Скендербегове мајке Војиславе, најповерљивија личност Скендербега.

Као министар Спољашњих послова Скендербегу је служио Србо-Црногорац Павле Анђелић, тадашњи драчки бискуп, који ће својом руком забележити прву албанску реч, прву албанску реченицу и мисао, позната у историји албанског писма и језика као FORMULA E PAGËZIMIT (Формула кршћења), која је из године 1463.

За сво време турске окупације, док су муслимани Албаније, као уосталом и муслимани свих крајева Балкана, учинили заједничку каузу са турским окупатором, хришћански Србо-Црногорци Албаније, као и сви други хришћани ове земље и Балкана уопште, сачували су у свом срцу искру слободе, па су и самим устрајањем у хришћанство, давали пасиван отпор окупатору. Од пасивног отпора они ће прећи и у активан, не само хватајући шуме и планине као хајдуци, качаци, већ и дижући се с времена на време и на устанак, сами или у сарадњи са осталим хришћанима Балкана.

Под турском заставом Скадром је у почетку владао Станиша (превером назван Скендербег), син црногорског владара Ивана Црнојевића. Он се зато и исламизирао, да би на тај начин наставио владавину над тим областима, које су све до турске окупације припадале његовом оцу. Скадарским санџакатом и пашалуком владали су и други Србо-Црногорци. Србо-Црногорац је био и Сулејман Мали, санџакбег у Скадар крајем XVII века, када у том граду још увек гро становништва чине Словени, од хроничара звани Илири још од VII века. Србо-Црногорци су и Бушатлије, који су владали Скадром као везири готово око 100 година, од 1757. све до 1860. године. Под владавином Бушталија у Скадар претеже албански елеменат, пристигао ту из околних гора и планина, енормним множењем и асимилацијом неалбанаца, међу којима главни део чине управо Србо-Црногорци, како они исламске, тако и они католичке вероисповести.

Србо-Црногорски владари Скадра, под турском заставом, плели су историју не само Северне Албаније и тамошњих Албанаца, већ и историју Средње Албаније, као и историју Црне Горе и црногорског народа, оних предела који су били под турску власт.

Сви бискупи Северне Албаније били Србо-Црногорци

Наглашавамо да су скоро сви бискупи Северне Албаније били Србо-Црногорци, па и онај што се спомиње именом Лазар Арбаненсис. Они су учинили и допринели јако много да се сачува католичка вера код Албанаца. Кроз ово допринели су да се сачува и албански језик, па и дух отпора према турском окупатору, да су их сами Албанци оправдано присвојили. Данас их они третирају као своје, као Албанце, претендирајући и за њихово албанско етничко порекло, па и онда кад су им ови отворено рекли, усмено и писмено, да су Срби, а не Албанци. Колико за пример, сем поменутог Павла Анђелића и Лазара, спомињемо др Петра Богдана и Матију Мазарека. Породице Анђелић, Богдан и Мазарек дале су Албанији и многе друге бискупе. У Албанији је нарочито позната бискупска породица Бјелић, коју је Фан Ноли прекрстио у БАРДХИ.

Франо Бјелић (Франг Бардхи – 1606-1643) аутор је првог речника албанског језика и, као такав, први албански лексикограф.

Др Петар Богдан (1625-1689) аутор је дела CUNEUS PROPHEDTARUM, објављеном на албанском, српском и латинском језику. Албанци га сматрају као „Shkrimtari më i shquar i letërsisë shqiptare të vjetër”(Најзначајнији књижевник старе албанске књижевности”)5).

Његови следбеници дан-данас живе у Скадру, где настављаху да носе то презиме (иако су сада муслимани!), док су у Kukës променили то презиме у SHEHU: Kudusi Shehu – потпреседник Среског народног одбора 1969, лично ми је признао да су до касно носили презиме БОГДАНИ.

И аутор прве штампане књиге на албанском језику – MESHARI – је Словен, поп Иван Бузук, син Будек Бузука. Додуше овај није био Србо-Црногорац, већ Хрват, од оних, које је Ватикан слао у Скадар да тамо служе.

Али, ако он није био Србин, био је Србин католички поп Михаило Константин Ђечов (1873-1929), пореклом из села Kryeziu (Пука – Албанија). Он је један од првих аутора драме на албанском језику (DASHTUNIJA E ATDHEUT, 1901) и других литерарних дела. Поготово је познат као етнографа: сакупио је и припремио за штампу дело KANUNI I LEKË DUKAGJINIT (ОБИЧАЈНИ КОДЕКС ЉЕКЕ ДУКАЂИНСКОГ, Скадар 1933), чиме се афирмирао као један од првих албанских етнографа, па и као археолог6). И за њега Албанци претендирају да је био Албанац и по националном пореклу, али је у последње време иступио и један Албанац, познати научник-албанолог проф. др Александар Стипчевић, који је рекао својим Албанцима да је био Србин не само др Петар Богдан, већ и М.К. Ђечов.7)

Грци и Срби формирају Албанску православну цркву

Кад смо већ код попова и бискупа, наглашавамо да Албанци никада нису имали ни своју православну цркву. Осамостаљење албанске православне цркве од Цариградске патријаршије дело је Грка Фан Ноли (право име Теофан Мавроматис) и Србо-Црногорца Ђорђа Николића, оца велеславног књижевника Миђени. Преко српске цркве Албанци су и примили хришћанство, а преко српске католичке надбискупије у Бару (Црна Гора) и српских католичких бискупа, као што су били конкретно поменути из породица Бјелић, Анђелић, Богдан, Мазарек, па Петар Буровић, Андрија и Вицко Змајевић. Захваљујући српским бискупима Албанци су сачували не само хришћанство, већ и језик, а ово значи – своју етничку припадност, из које ће се развити и њихова национална свест.

Како се зна, године 1479. бранили су Скадар од турског напада Србо-Црногорци, који су га, како то признају и сами албански академици, историчари, пет векова редом имали за престолницу своје државе. Године 1913. ће га Србо-Црногорци и ослободити од турског окупатора. Како 1479, тако и 1913. године Албанци су скоро en bloc били на страни Турака. Свака част појединцима, који су се раме уз раме са балканским народима борили против турског окупатора, а које данашњи Албанци, уместо да се с њима поносе, проглашавају их и за издајнике! У исто време српско-црногорска национална мањина Албаније је била en bloc на страни ослободиоца, који – после толике проливени крви (5.000 убијених!!!), присилени од Великих Сила и да би избегли светски рат, уступише ослобођени Скадар албанском народу, без капи крви проливене за то од њихове стране. Напротив, пролили су реке крви на страни турског окупатора.

Србија – прва земља у свету која је признала нову државу Албанију

И не само то: србо-црногорски мањинци ће узети учешће и у проглашењу независности Албаније 28. новембра 1912, док ће Србија бити прва земља на свету која ће признати Албанију за сасвим независну државу, у мутне дане 1913, када су се Велике Силе спремале да је ставе под протекторат Италије или Аустрије.

У борби против турског окупатора Албаније, сем оних Србо-Црногораца (и Србо-Македонаца!), који су се борили уз Скендербега и створили велеславну и митизирану епопеју албанског народа, посебно се истакао и Скадранин Ристо Силић, који је познат и као албански књижевник, јер је и писао на албанском језику, и то значајна дела и са значајним уметничким вредностима.

Овде треба да нагласимо: док су албански муслимани, на чело са Хаџи Ћамилом, 1914. године спустили и својим ногама газили албанску заставу, док су они под турском заставом марширали против прве албанске владе, оне која је прогласила независнот, Србо-Црногорац Ристо Силић је једини песник на свету (посебно у Албанији!) који је преко своје дивне антологијске песме TRADHTORËVE TË KOMBIT (ИЗДАЈНИЦИМА НАРОДА) снажно осудио то. Истовремео Срби су једини народ, који је притекао у помоћ албанској влади својим оружаним снагама и разбили однарођене башибозуке Хаџи Ћамилиа, који беху опколили Драч и приморали кнеза Wilhelm Wied (именован од Великих Сила за владаоца ново-створене албанске државе) да се попне на брод и отплови за свагда из немирне и у свему несигурне Албаније, која није трпела да њом влада један немуслиман, па је зато тражила да јој из Турске дође за соврана који турски принц.

Срби – лојални албанској држави

Од дана проглашења независности Албаније, Србо-Црногорци су се душом и телом одали новоствореној албанској држави и допринели њеном конструисању и конституирању, стабилизирању. Иако су тако много допринели ослобођењу Албаније, они нису тражили ни најобичнија људска права, камоли и права националне мањине, боже сачувај неки статус аутономије (као нпр. грчка национална мањина, па и влашки етнос!), иако је албанска влада, пред Великим Силама и тадашњој ОУН, узела обавезу да националним мањинама призна и поштује сва права.

Иако су Србо-Црногорцима Албаније негирана и елементарна људска права (она ће се од Енвера Хоџе негират и самим Албанцима!) ниједан припадник српско-црногорске националне мањине није се заузео организирањем ма какве организације непријатељски расположене према Албанији и албанском народу, нити је узео учешће у ма каквој организацији такве природе организоване од других, иако су се ту, на њихове очи, организовале велико-албанске тајне терористичке организације, које су преко границе убацивале своје диверзанте у Метохију и Западну Македонију да качачким акцијама дестабилизирају Србију, па су је са територије Албаније и оружано напале иза леђа, управо у критичном моменту ангажирања Србије у Другом балканском рату против Бугарске.

Прародитељ албанског препорода је Србин Јероним де Рада, а прву школу на албанском језику је отворио Доситеј Обрадовић

Албански историчари признају да су прве искре албанског препорода стигле у Албанију из албанске дијаспоре, али прећуткују да је њихов први препородитељ Јероним де Рада син српско-црногорске националне мањине, иако им је овај не само својим презименом, већ и самим насловом своје поеме МИЛОСАО рекао то сасвим јасно.

Наглашавамо да је прву школу на албанском језику отворио у Албанији још за време турске окупације Србин Доситеј Обрадовић. Он је окупио албанску децу око себе и научио им прва слова, кад писати и читати на албанском језику нису знали ни тадашњи државници Албаније. Како признаје екс-председник Савеза књижевника Албаније Димитар Шутерићи, у та времена образовани Албанци (они који су знали писати на албански језик!) бројили су се на прстима једне руке.

Припадници српско-црногорске националне мањине, посебно они у Скадру, успели су да извоје дозволу од турских власти да отворе на свом језику основну школу, коју су сами издржавали, својим трошковима. У овој школи они су примали и албанску децу. Кад је 1925. године успостављена албанска власт у Скадру, од тих власти школа је затворена, њена средства, материјална и новчана, присвојена, па је њима отворена школа на албанском језику, у којој Енвер Хоџа није дозвољавао српско-црногорској деци да уче ни на албанском језику. Ко не верује, нека провери: Душанки Буровић, за владавине Енвера Хоџе, није дозвољено да настави средње образовање, а њеном брату Душану – ни основно. Разлог? Зато што им је отац био ухапшен као политички осуђеник, за што су албанске власти знале сасвим добро да је потпуно невин! Додуше, овако су Енверовци поступали и са својом, албанском децом. Жигосаним као народни непријатељи, или као декласирани, иако им законом није ускраћено право школовања, практично им се то није дозвољавало.

После проглашења независности Албаније у Србији се штампа и први буквар за албанске школе, који се, натоварен на коње, пребацује у Албанију и њиме албански малишани (и не само малишани!) почињу да сричу прва писана слова свог језика. У знак захвалности, како рекосмо, Албанци затворише српско-црногорску школу у Скадар.

Српске тајне народно-ослободилачке борбе албанског народа

У народно-ослободилачкој борби албанског народа против итало-немачких фашистичких окупатора, српско-црногорска национална мањина је узела учешче уз прогресивне снаге албанског народа en bloc. Многи су од њих претворили своје куће у партизанске базе, а не мало њих је узело учешче и у ратним окршајима, са оружјем у руци, не само као обични партизани, већ и као руководиоци, у састав командујућег кадра Комунистичке партије Албаније и партизанских јединица. Они су под албанском заставом лили своју крв на све стране Албаније, за њено национално и друштвено ослобођење, без икаквих националистичких илузија. Многи од њих су положили и своје животе – за Албанију и албански народ, а са надом да ће им се после рата признати бар елементарна људска права и права националне мањине, онако како се то предвиђа и међународним законима о националним мањинама.

Албанци су организовали и Фашистичку партију, у служби италијанског окупатора, док Србо-Црногорци нису пристали да буду ни њени најобичнији чланови. Албанци су организовали и СС дивизије „Скендербег” и „Косово”, па су под заставом Хитлера пошли да се боре на Источном и Западном фронту, у Мосви, Стаљинграду и у Паризу, док припадници српско-црногорске мањине не само што сами нису организовали СС дивизије, ни најмању чету, већ нису ни у албанским поменутим дивизијама узели учешче.

Данас се Албанци горде својим борцима против итало-немачких окупатора Хајрулла Кастрати и Шериф Дестани, опкољени, ухваћени и обешени у Скадар, прелазећи ћутке преко имена стрица поменутог Душана и Душанке, који је успео да пробије обруч и да настави борбу раме уз раме са албанским партизанима, па је и допринео албанском народу више од њених синова његовог узраста, средине и времена8).

Сва Албанија посебно познаје Перлата Реџепи, Бранка Кадића и Јордана Мисју, афирмирани као Три хероја Скадра (Tre heronjt e Shkodrës)9), који су 22.VI1942. године погинули сред Скадра, а борећи се у окружењу против италијанских фашистичких окупатора. Сами су Албанци њихову борбу до последње капи крви окарактерисали као „epope legjendare, një nga epizodet më heroike të Luftës sonë Nacionalçlirimtare” (Легендарна епопеја, једна од најхеројских епизода наше Народно-ослободилачке борбе”)10), коју су опевали и у песме. У тој велеславној епопеји само је Перлат Реџепи Албанац. Бранко Кадић (1921-1942, после рата прогашен за Народног Хероја) и Јордан Мисја су припадници српско-црногорске националне мањине.

Као Бранко и Јордан борили су се и многи други припадници српско-црногорске националне мањине, лили крв и положили своје животе за Албанију и албански народ. Ево имена неких од њих, који су се посебно истакли својом борбом и својим самоодрицањем:

Васил Шантић (1913-1944) – комунистички милитант још од 1931, који се 1937. године бира на дужност шефа Покрајинског комитета Тиране, а 1941. један је од главних организатора Комунистичке партије Албаније и Народно-ослободилачке борбе албанског народа. Издајом од стране Енвера Хоџе убијен је на чело дужности, које му је налозила његова Партија. После рата проглашен је за Народног Хероја.

Васо Кадић (1920-1942) – члан комунистичке организације Скадра, првоборац против италијанске фашистичке окупације, који је – заједно са Албанцима – дочекао са пушком црнокошуљаше Бенито Мусолиниа на улазу у Скадар, док су неки други Албанци изашли овим Италијанима у сусрет и дочекали их букетима цвећа, па су их и поздравили као своје ослободиоце од „муслимана”! В.Кадић дана 22.II1942. године организира у Скадру демострацију против окупације земље. На челу те демострације је убијен. Албанска га историја бележи као „dëshmori i parë komunist” (први комуниста пали борац).11)

Војо Кушић (1918-1942) – комунистички милитант, члан Комунистичке групе Скадра од оснивања, 1942. године бира се за члана Покрајинског комитета за Тирану и именује се командантом герилских јединица Народно-ослободилачког рата у Албанији. Пао је у окружењу у Тирани, заједно са Садиком Ставилеци (Албанац) и Џоџи Мартини (Влах). Историографија Албаније је окарактерисала њихову борбу као „Një nga luftimet më heroike të zhvilluara në qytet gjatë vitit 1942″ (Једна од најхеројских борби развијених у град дуж године 1942)12). После рата је проглашен за Народног Хероја. Његово име дато је у Албанији многим улицама градова, квартовима, школама, спортским институцијама и др. У Тирани му је подигнут и споменик. Све са претендирањем да је био Албанац! Као и за све друге.

Да се не одуговлачимо, ево да споменемо и неколико других: Петар Булатовић, Лазар Силић, Драго Силић, Бако Чулић, Цирил Пистоли (после рата министар Здравља).

Припадници српско-црногорске националне мањине нису допринели албанском народу само пушком у руци за његово ослобођење од свакојаких окупатора, већ и на пољу економког, па и културно-просветног, уметничког и научног развоја. Они су међу првим препородитељима, међу првим доброволним задругарима, међу првим новаторима, међу првим уметницима и књижевницима, међу првим научницима, па и међу првим дисидентима и борцима против социјал-фашистичког терора Енвера Хоџе и његове клике. Они су дали максимални допринос за опоравак и развој земље после ратних пустошења у току ДСР, па и максимални допринос за демократизацију, борећи се опет у прве редове, а често и као нико други, претходећи и самим Албанцима. Сем већ поменутих, ево да евидентирамо и неке друге личности: Ристо Силић, Блажо Силић, Лазар Силић, Драго Силић, Лаура Силић, Андрија Кушић, Милош Ðорђе Николић, Цирил Пистоли, отац Велиша Поповић, Драго Пјетри, Васо Андро, Хусеин Лачевић, Андро Пеличић, Богић Крстовић, Ибрахим Тукић, Хусен Коцкић, Хасан Лекић, Зарија Брајовић, Милан Брајовић, Павле Брајовић, Каплан Буровић, Владимир Мисја, Валентина Пистоли, Минела Саво, Асим Белинови, Фарук Калеши, Ељаз Гури, Хајрула Лека, Ћамил Халуни, Бледар Башановић, Дијана и Снежана Шошкић, Десе Јако и безброј других.

Један од милитаната ове српско-црногорске мањине, први председник Удружења „МОРАЧА-РОЗАФА”, добро познати и од свих цењени господин Милан Васо Брајовић, који је и лично допринео албанском спорту (фудбалу) као мало ко други, у свом рапорту о српско-црногорској мањини у Албанији, одржан 10. децембра 2004, на Конференцији Партије уједињења за људска права, наглашава: „ Током историје њене екзистенције на овим областима, ова мањина је суживела са већинским делом становништва у духу братства, мира, верске и етничке толеранције, које је служило као пример за цео регион у Европу, где су сукоби између већинског и мањинског становништва били чести…Хоћу да посебно нагласим: наша мањина, после тешког периода албанске транзиције и сукоба у бившој Југославији, немира у Албанији 1997. године, дала је велики допринос у односима смиривања тензија између двеју суседних земаља, преко разноврсних културних и спортских активности, организујући састанке и сусрете са претставницима власти с обе стране границе, полазећи од начела доброг суседства, где су чести контакти резултирали међусобним поверењем и позитивно утицали на развој северног дела Албаније. Плод те сарадње је развој области од Скадра до границе Хани Хотит (Божај) и инфраструктура нових изграђених кућа. Тако, премостили смо менталитет предрасуда, којим, када смо тражили отварање граница, звали су нас непријатељима, али је најзад победила чињеница да наша дела су у складу са реалношћу европске интеграције, у којој мултиетничка друштва су реалност времена. Само се овим путем можемо интегрисати у Европу. Користим прилику да се захвалим свим припадницима наше мањине за немешање у немире и криминалне активности 1997. године у Албанији”.13)

Немешање српско-црногорске мањине у немире и криминалне активности Албанаца је традиционална карактеристика, коју смо већ нагласили у овој студији. Али, ако се ова мањина није мешала у криминалне активности, како смо исто тако нагласили, она се и те како мешала и активно учествовала у сва позитивна струјања и збивања времена у Албанији, уједињавала се са Албанцима, подржавала их, па се и борила раме уз раме са њима, како за ослобођење земље од туђинаца, окупатора, тако и у борби за друштвену слободу и демократију, за економски, културни и научни развој. На овај начин она је одиграла, а сигурно ће и у будуће одиграти, своју најпозитивнију улогу у саставу албанског друштва и његовог дијалектичког развоја, доприносећи њеном прогресу, успону и интеграцији са осталим народима Балкана и Европе.

Од Македонаца посебно су се истакли у албанској култури и науци Петар Буди, Глигор Прличев, Стерио Спасев и други.

Треба нагласити да су се припадници српско-црногорске и македонске националне мањине Албаније истакли и у историји и култури других народа, као БЕЧИЋ Марин, ДУКАЂИНИ Јахја-бег, па и у историји и култури своје матице, као МАРКОВИЋ Благоје, БУРОВИЋ Каплан и други.

Позитивни допринос, који је дала српско-црногорска национална мањина албанском народу, своје јуначко самоодрицање за интересе албанског народа, могу да јој завиде све мањине на свету, у првом реду албанска дијаспора у екс-Југославији, конкретно у Србији, Македонији и Црној Гори. Зато мислимо да је крајње време да се сви на свету, посебно Албанци, опамете и освесте да, све док буду на било који начин угњетавали друге, биће и сами угњетени. Когод угњетава другог, никада ничим не може бити загарантиран да неће једног дана бити и сâм угњетен. Борба против угњетавања других је борба за личну слободу. Националне мањине су историјски ишле, иду и ићиће неминовно к зближењу, братимљењу, интегрирању и сливању са народом у чијем крилу живе, али не преко асимилирања, које је изазвало и изазваће увек и свугде по свету контрапродуктивне резултаре. Интегрирање и сливање ће се постићи преко слободе, преко једнаких људских и националних права, преко демократског и научног одгоја да смо пре и изнад свега људи.

Па покажимо и докажимо да смо стварно људи!

Женева,

дана 10. април 2008.*)

______________

1) MALCOLM, Nöel: KOSOVA, drugo izdanje na albanskom jeziku, Priština-Tirana, 2001, str. 157. Treba znati da je ovo pre N.Malcolma rekao i savremenik tih Srba, Njemac KANITZ: Die Fortschreitende Arnautisirung und Muhamedanisirung Alt-Serbiens, Österreichische Monatssschriften für den Orient, God. IV, Br. 3 (mart 1888), str. 37-41.

2) BOUE, Ami: LA TURQUIE D’EUROPE, tom IV, Paris 1840.

3) MERXHANI, Branko: List ILLYRIA, Tirana, 24.08.1935, str. 5.

4) ÇABEJ, Eqrem: Disa mendime mbi marrëdhëniet gjuhësore rumuno-shqiptare,- časopis STUDIME FILOLOGJIKE Br. 1, Tirana 1975, str. 52.

5) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH – Sektor albanske enciklopedije: FJALOR ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tiranë 1985, str. 106, kol. II.

6) Iden: str. 335, kol. I.

7) BUROVIĆ, Kaplan: MARTIRIZIRANO KOSOVO, studija Nadbiskup Bogdan je sâm izjavio da je Srbin, Ženeva 2007, str. 117-119. Vidite i kod RAMAJ, Albert: Bagdani dhe Gjeçovi mbesin çka janë, revista URTIA Br. 1. Zagreb 1993.

8) Za opširnije vidite intervju RESULBEGOVIQËT NË HISTORINË E POPULLIT SHQIPTAR, objavljen u reviji YLBERI God. III, Br. 4, Ženeva 1995, str. 3-6.

9) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH – Sektor albanske enciklopedije: cit. delo, str. 641, kol. I.

10) Iden: str. 641, kol. II.

11) Iden: str. 1019, kol. I.

12) Iden: str. 637, kol. I.

13) BRAJOVIĆ, Milan: OPIS SRPSKE I CRNOGORSKE MANJINE U ALBANIJI – raport održan ma Konferenciji Partije ujedinjenja za ljudska prava, Tirana 20. decembar 2004.

*) Ова студија се изводи из дела Академика Буровића НА ИСТОКУ НИШТА НОВО !, које је објављено у Тирани јуна 2009, али, кад је Академик пошао да подигне књигу, на његове очи су му спалили читав тираж, заједно са три друге његове књиге, све унапред плаћене од њега  штампарији „Марин Барлети”. Том су приликом покушали и да га убију. Од ватре су спашена неколико примерака, од којих се један чува у Библиотеци Црногорске академије наука и умјетности у Подгорици. Као швајцарски грађанин Академик је одмах отишао у швајцарској амбасади у Тирани и пријавио ствар. Пријавио је то и швајцарском листу TRIBUNE DE GENEVE, али је албанска мафија одмах интервенисала, па и у наше медија (видите И-Н СЕРБСКА ДИЈАСПОРА), да се све покрије ћутњом. Прештампавањем ове студије, позивамо све поштене људе овога света да иступе преко медија у одбрани академика, проф. др Каплана Буровића, његових елементарних људских права и његовог живота, перманентно угрожен од албанских терориста, који су и преко интернета позвали своје „јунаке” да пођу у Женеву и да га убију. Преко интернета су му већ опевали и опело, примери ови без преседана у историји човечанства.

ИЗВОР: http://www.novinar.de/2011/01/23/doprinos-srpsko-crnogorske-manjine-u-istoriji-albanskog-naroda.html

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *