Анализе

НАЈЛЕПШИ ЦИТАТИ: “Ана Карењина” и лекције о браку, љубави, жртви, ризику и трагедији као свршетку

  • Роман ког је сам Толстој сматрао својим “првим правим романом” и књижевно дело које се (уз Рат и мир) сматра врхунцем руског и светског реализма, Ана Карењина, препун је поучних сентенци о љубави, браку, породичној срећи, прељуби… подељености између личне среће и ризика од моралне осуде који се неминовно намеће код свих великих, забрањених љубави. О љубави, толико снажној и дубоко прожимајућој, “да се не зна где завршава она а где започиње он…”

“Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин…”

“…знао је да се за њега све девојке света деле на две врсте: једна врста – то су све девојке на свету, осим ње, и те девојке имају све људске слабости и врло су обичне девојке; друга врста – то је она једина, без икаквих слабости и понад свега људскога…”

“…обе су љубави камен кушње за људе. Једни само знају за једну, други за другу. А они што знају само за неплатонску љубав, утаман говоре о драми. У таквој љубави не може бити никакве драме. ‘Слуга покоран и хвала на ужитку, моје поштовање’, то ти је сва драма. А за платонску љубав не може бити драме јер је у таквој љубави све јасно и чисто…”

“…Они осећају да је ово нешто друго, да ово није играрија, да ми је ова жена дража од живота. И управо им је то несхватљиво и љути их. Ма каква била и ма каква ће бити наша судбина, ми смо је створили и на њу се нећемо потужити…”

“…Ни појма они немају о томе шта је срећа, они не знају да без ове љубави за нас нема ни среће, ни несрећа-нема живота…”

“…Он ју је гледао као што човек гледа увео цветић што га је он откинуо и у којем с муком препознаје лепоту с које га је откинуо и погубио. Па ипак, без обзира на то, осећао је да је онда, када му је љубав била јача, могао, да је то баш зажелео, истргнути ту љубав из срца, но сада кад му се, као и тога тренутка, чинило да не осећа љубави за њу, знао је да не може раскинути своју везу с њом…”

“…Поцрвенела је, пробледела, опет поцрвенела и обамрла, а усне су јој лако подрхтавале док га је очекивала…”

“…Дуго он није могао ништа рећи, не толико зато што се бојао речју покварити узвишеност свога осећаја, колико зато што би, сваки пут кад је хтио штогод рећи, осетио да ће му место речи наврети сузе среће…”

“…Схватио је да му она није само блиска него да он сада не зна где завршава она а где започиње он…”

“… Дирати у ова осећања њој је било болно; али она је ипак знала да је то био најбољи део њене душе и да се тај део њезине душе брзо утапао у животу којим је она сада живела…”

“…А осећала је да је упоредо с љубављу која их је везала, њима овладао некакав зао борбени дух који она није могла изагнати ни из њега, а још мање из свога срца…”

ИЗВОР: Опанак

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *