Анализе

НЕКРОЛОГ Борису Олејнику највећем пријатељу Српскога народа у Украјини

  • Борис Олејник, најпознатији писац-књижевник, написао више од 40 књига, aкадемик Украјинске Aкадемије наука, херој Украјине, дугогодишњи посланик Раде, председник фонда културе и велики човек!

Борис Олејник је сигурно највећи украјински пријатељ српскога народа, који је бранио наше интересе све ове године, он је лобирао српске интерсе у парламенту и влади. У време бомбардовања је долазио у Београд, без обзира што су му власти забрањивале и претиле. Он је заједно са нашим народом у време НАТО агресије био живи штит на мостовима. Борис је много пута био на ратишту у Босни, где је подржавао српски народ, после чега је написао књигу „Kо и због чега демонизује Србе“, писао је о aмеричкој политици према Србима уз наслов „ Kо је следећи“!

Он је био тај, са којим смо гајили љубав према нашим народима, правили разне пројекте, организовали културне догађаје, бранили интересе наших народа, и једном речју, он је за мене био оличење украјинске душе у правог украјинског пријатеља.

Желим да напоменем, да је Борис ради својих принципа и ставова, у последњем времену, био у немилости данашње власти, јер је сматрао да су Руси, Украјинци, Белоруси и Срби један братски народ и није прихватао нову западну иделогију, осудивши васкрсавање Бандере, којег је сматрао за нацисту, осуђивао је нову политику украјинске власти, која је довела до познатих дешавања.

Оно на шта желим да обратим посебну пажњу браћо Срби, ви сте чули изјаве премијера Србије и других наших званичника, како говоре, да Украјина није признала Косово. Е па драги моји, ово мора да зна Србија и cрпски народ, где год био. Украјина није признала Косово не захваљујући овим сада на власти, јер су они хтели да признају још 2004. године, већ захваљујући овом великом човеку Борису Олејнику!!!

Наравно, његова посебна заслуга је била у периоду од 90-их година, када је невероватно много урадио за наш народ, заједно са још пар људи, који су такође сазлужили, вечито признање и поштовање од нашег народа. Он је 1999. године, мени предао штафету у борби за српске интересе, али је и даље са својим сарадницима помагао.

Могао бих јако много написати о њему, он то зслужује, он заслужује да сви наши медији данас говоре о њему, да у новинама буде његова слика, да му наша влада уручи барем посмртну награду за заслуге пред cрпским народом и државом!

Са своје стране, ја сам Борису уручио захвалност и грамату у име нашег народа, показивао велико поштовање, али нисам био у стању за више, јер је тамо амбасадор, уместо да овакве људе награђује, тражио интерес у бизнису!

Када сам имао проблеме у Украјини, Борис је дао писмо у коме је написао да су моје активности од изузетног значаја за наше државе и тиме ме бранио од оних нељуди, који су на крају и њега нападали.
Његова љубав према нашем народу је саткана у његовим стиховима и тако нам је оставио велики траг и за нас ће бити вечно жив.

Вечна ти слава и хвала, драги мој пријатељу и пријатељу српскога народа!!!

ПС. Желео бих да ову информацију објави што више медија и људи, у знак захвалности овом човеку да се зна, ко је у украјини био прави брат и борио се за српске интересе, јер и наши и њихови политичари, заслуге Бориса, приписују себи!

Борис Олејник

Хеј Словени! …

(Превео Радослав Пајковић)

Ко бајонет оштри
о август стрми
креше сунце
босански крш црни…
Причешћују се Срби
Опраштају се Срби
– од старца до детета…
Небо грми.

Црне ризе очева.
Бела слана бола…
И блату и шикари
још одолева памћење
– кроз шест векова
Од Косова поља,
где над тугом српском
гавран стење.

Србине, брате!
Ти, у веку двадесетом, овде
на бранику смрти
опет стојиш сам.
Само што данашње
крвожедне хорде
„фантомом“ заменише
свој криви јатаган.

Тргнимо се,
браћо по вери прадавној!
Није важно
из чијег племена смо и кова.
Насрће сатана
ка свету православном,
на цркве и светилишта
отаца и дедова!

У звона звонимо
– мрак се, ено, прикрада
неће ли се породица словенска
збити.
Ако Србе
не спасемо од смрти сада
и савест и помен ми ћемо
изгубити!

Вуковар је био диван град. Сад су од њега остале само рушевине.
Са три прста посинимо себе
сами
да су душа и тело слити
– један смо род!
И, ако нас, ко сада,
сав свет остави –
непобедиви смо! Јер нас
није оставио
Господ

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.