Анализе

Владимир Мајаковски: О ЉУБАВИ

Дим појео ваздух љут.

Соба је –

глава у паклу пуном буке.

Иза тог прозора,

сетих се први пут

лудачки миловах твоје руке.

А сада седиш, срце железно, туђе, 

Још је дан –

тераш ме уз осмех, можда лукав.

У тамном ходнику никако да уђе

дрхтајем сломљена рука у рукав.

Поћи ћу, 

бесциљно, до бестрага.

Дивљи,

избезумљен,

очајан, јадан.

Не треба

тако

моја драга,

растанимо се одмах сада.

Па, ипак,

моја љубав –

тешко бреме за те

на теби стоји,

ма куд побегла тајно.

Дај, последњим криком својим

да горчину увреда истерамо.

Бука ознојених до умора,

што спас нађе у влатима раже.

Без твоје љубави

ја

немам мира,

волим те стиховима – не помаже.

Да се одмори – и слон се спрема,

легне у песак, врели, истински.

Без твоје љубави

ја

сунца немам,

а не знам где си, не знам с ким си. 

—————————————–

Да сам те крунисао

заборавићеш сутра,

и то да ми душа страда од љубавних брига,

а немирних дана карневал мутан

просуће странице мојих књига.

 

ИЗВОР: https://www.poezijasustine.rs/2017/09/majakovski-o-ljubavi.html

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *