Анализе

Српство вође босанских муслимана Хусеин капетан Градашчевића (1802 – 1834)

Једна од бројних битака које су Срби водили на Косову пољу у којој су до ногу побеђени Турци извојевали су не Срби хришћани, него босански муслимани, а није их предводио српски хришћански, него муслимански војсковођа, Хусеин капетан Градашчевић. Он се са својом муслиманском војском борио против султана за самосталну Босну „са српским језиком и муслиманским законима“. У тој борби босански муслимани доспели су до Косова поља, где су се, како каже народна песма, сетили својих хришћанских предака и Косовског боја из 1389. године где им су им стари  изгубили ,,прађедовску славу,,.

ПИШЕ: Јово Бајић

Хусеин капетан Градашчевић рођен је 1802. године у Градачцу у северној Босни у угледној  породици која је имала велике поседе са око 1500 кметова, и његово властелинство протезало се од Градачца до Брчког. Његова одећа блистала је од злата. Био је представник старог муслиманског босанског рода кога су узнемиравале најављиване реформе у Турском царству. А те реформе подразумевале су укидање јаничара и увођење редовне војске са униформама. Они су се противили свим тим променама. Били су и против турских уступака суседним хришћанским државама, али и против давања широких аутономија Србији, Црној Гори и после тога и Грчкој. Босански прваци сматрали су себе правим чуварима муслиманске вере и Турског царства, а  султана Махмуда II који је уводио реформе издајником и „ђауром“. У једном моменту почели су и за себе да траже аутономију сличну оној у Србији, где би на везирској столици у Сарајеву седео везир домаћег, босанског порекла.

Почетком  1829. године Босна се узбунила, истовремено се сличан покрет јавио и међу Арбанасима. На скупу источнобосанских првака, који је одржан крајем јануара и почетком фебруара 1831. године, Градашчевић се наметнуо као вођа муслимана. За своја права босански муслимани одлучили су да се изборе мачем, а за то су им у то време биле наклоњене несређене прилике у самој Турској царевини. Овај наум босанских првака нису подржали херцеговачки прваци Али-ага Ризванбеговић и Смаил-ага Ченгић. Да би остварили свој план, босански великаши предвођени Хусеин-капетаном Градашчевићем кренули су у централну Босну где су пред Травником 26. марта 1832. године победили босанског везира Али Намик-пашу, а везир је једва успео да се извуче из Травника и преко Херцеговине побегне у Видин.

После тога у априлу 1831. године уследио је у Сарајеву скуп муслиманских великаша који су заратили са султаном, где је Хусеин-капетан Градашчевић изабран за босанског везира, и добио назив „Змај од Босне“. Он је тада почео своју политичку активност, покушао је да тражи савезништво и подршку од кнеза Милоша, где му је у једном писму саопштио да се он бори за самосталну Босну, „која би на тај начин по језику била српска, а по вери муслиманска“. Успоставио је  добре односе и са господарем Црне Горе, владиком црногорским Петром II Петровићем Његошем, истицао је своје Српство. Потписивао се ћириличним словима: „Хусеинь капетань Градашчевићь витез и предводитель целе босанске воиске“. Поред потписа остављао је отисак печата, израђеног од злата. Српство је највише  истицано у песми коју су ратници Хусеин- капетана певали крећући се, трагом војводе Влатка Вуковића, на Косово поље где су очекивали битку са војском  великог везира Рашид-паше:

Ми идемо на Косово равно,

Где нам стари славу изгубише,

Стару нашу славу прађедовску.

И ми ћемо на Пољу Косову

Ил’ изгубит’ вјеру и јунаштво,

Или ћемо ако Алах даде,

Душманина свога побједити

И у Босну вратити се славно.

Хусеин капетан Градашчевић

Крвави бој између војске Хусеин-капетана, која је бројала око 25.000 војника,  и Рашид-паше одиграо се 16. јула 1831. године код Липљана на Косову пољу где је војска Рашид-паше била до ногу потучена. После тога и Порта је била приморана да  Хусеин-капетана Градашчевића прихвати као босанског везира. После ове победе, настала је неслога међу босанским првацима, многима се чинило да они могу бити на месту Хусеин-капетана. При томе је Градашчевић учинио неколико неопростивих стратешких грешака дозвољавајући султановој војсци да се прибере и припреми за одлучујуће бојеве. Султан је за новог заповедника војске одредио Кара Хамди Махмуд-пашу, који је у пролеће 1832. године преко Косова кренуо према Босни. Градашћевић је везира Хамди Махмуд-пашу дочекао, не на отвореном пољу, него  у једном кланцу речице Бањске. Заметнуо се крвав бој, а Бањска је била црвена од крви. У тој бици Босанци су били разбијени. Султанова војска ломила је затим препреке које су им постављали Градашчевићеви команданти Алај-бег Тодоровић и Крупа Мехмед-капетан. Хаџи Мујага Пријепољац покушао је да препречи пут Кара Махмуд Хамди-паши на мосту на Лиму. Мост се црвенео од крви, а Лимом су пловили лешеви, али је и овде турска војска надјачала. Гинуло се и у једном боју код Горажда. Одлучујућа битка одиграла се 4. јуна 1832. године на Палама где је Градашчевићева војска била потпуно разбијена. Султановим војницима припомогли су и Херцеговци Али-аге Сточевића и Смаил-аге Ченгића.

Хусен-капетану Градашчевићу после овога пораза није било места у Босни. Он је прешао преко Саве у Славонски Брод, у Аустрију, а затим је преко Београда отишао у Цариград, где му је султан  понудио војничко унапређење и службу у низаму (редовној војсци) против кога се он борио. Поносити Босанац је тај предлог одбио. После неколико месеци умро је у Цариграду 1834. године.

ИЗВОР: Центар академске речи

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *