Анализе

ОД СТРАХА ДО ЉУБАВИ: Васкрс – празник животног васкрсења

  • Целовито схватање страшног догађаја Исусовог страдања и његовог васкрсења суочава нас са сплетом супротних и веома јаких осећања страха и љубави која одликују њене главне актере: Сина Божјег и његовог Оца. Улога људи у овој трагедији не треба да помути духовно значење страдања Сина Божјег као очеве жртве учињене из велике љубави према људима за њихов спас

ПИШЕ: Бојан Јовановић

Означено у досадашњој људској историји као један од најзначајнијих догађаја, васкрсење Исуса Христа се и прославља Ускрсом као највећим хришћанским празником. Том догађају претходи најтрагичније збивање на Голготи, страдање и смрт новог Месије који је као Син Божји дошао да искупи људе од њихових грехова. Бог жртвује свога сина као израз највеће љубави према људима који су злоупотребом слободе кршили његова правила и законе. Не кажњавајући их, дакле, за грехе почињене у датој слободи као претпоставци сваке па и његове љубави, он их својом жртвом настоји да ослободи и изведе из зачараног круга како би прихватајући његову вољу, овладали својом вољом и сходно свом знању могли да чине добро које желе.

СТРАДАЊЕ И ЖРТВА

Парадокс човековог постојања се огледа у његовој подвојености и разлици између знања и његовог животног и хуманог потврђивања. Још је Еурипид указао на то да знање о томе шта је добро, а шта зло не утиче битно на људе да чине зло. Апостол Павле је осветлио тај парадокс и дубинским увидом у људску природу рекавши да човек не извршава добро које хоће, већ чини зло које неће. То што неће и не жели, а ипак ради, показује моћ оне друге силе у њему коју не би требало одредити као снагу греха, него пре као тежњу природног и анималног којом настоји да задовољи своје нагоне и оствари жеље кршећи постојеће законе и морална правила. И управо су негативне последице таквог људског понашања у контексту римске окупације јеврејског народа и мотивисале да се из идејно богате гностичке традиције профилише месијанско учење Исуса Христа који је доследно живећи онако како је говорио стекао верне ученике и бројне симпатизере. Због сукоба с тадашњом влашћу, осуђен је и погубљен, али је његово учење постало основа веровању које је људима дало нову наду у спасење као начин осмишљавања њиховог постојања. Оно што је живо у том учењу актуелно је и данас за разумевање човека и његовог емоционалног односа према вишем од њега.
Уколико се из потреба за адекватним и целовитим схватањем страшног догађаја Исусовог страдања и његовог васкрсења приближимо тој највећој драми као престоници људског бола и патње, онда се суочавамо са сплетом супротних и веома јаких осећања страха и љубави која одликују њене главне актере: Сина Божјег и његовог Оца. Улога људи у овој трагедији не треба да помути духовно значење страдања Сина Божјег као очеве жртве учињене из велике љубави према људима за њихов спас.
Ма колико веровао у свог Оца, Исус се на крсту у тренутку највеће патње осетио напуштеним и сам пред смрћу испушта страшан крик: „Оче, оче, зашто си ме оставио.“ То је и његово највеће искушење, веће од оног у пустињи, када је превладао понуде Сатане, ојачао своју личност и могао потом да чини чуда. За разлику од одлуке да се добровољно повуче у пустињу, да би у самоћи могао да превазиђе сва искушења, принудним распећем на крсту доживљава напуштеност и усамљеност. Осећање усамљености је утолико страшније што га оставља без очекиване помоћи у тренутку када му је она најпотребнија и када се суочава са смрћу као једином извесношћу. У својој усамљености, не може помоћи себи и превазићи највећу невољу без помоћи другог, а осећање да га је тај Други напустио и да је остао потпуно сам одређује његов трагични положајем из којег је излаз једино у смрти.

УСЛОВ ВАСКРСЕЊА

Смрт је животни лимит овоземаљског постојања која, међутим, са становишта Творца и иманентног животног принципа представља и могућност њеног превазилажења. Метафором о пшеничном зрну које се умножава када умре и донесе свој род, Исус је указао на плодотворност смрти из које се рађа нов живот. За разлику од зрна које је пало на земљу и не умирући остало једно, васкрсење долази као логичка последица смрти, па ће зато онај који егоистички настоји да сачува себе изгубити свој живот, док онај који га се одрекне на овом, сачуваће га за своје вечно постојање. Имајући у виду овај принцип, можемо разумети зашто Отац, жртвујући оно што му је најмилије, оставља свог сина на крсту. Исусова смрт услов је његовог васкрсења као потврда самог живота. Овај божански принцип и чини да се смањењем великог и слабљењем моћног афирмише значај и виталност нејаког и малог. Суштински, најважнији аспект живота се одвија у микросвету ћелија и гена, а промене у њима тек потом постају видљиве и манифестне. Творац живота је на страни нејаких и његов принцип љубави се исказује одрицањем од силе и могућности да насилно уређује свет, јер управо љубав претпоставља слободу коју људи злоупотребљавају да крше божанска правила и међусобно једни другима чине зло.
Исусово страдање је симбол његовог жртвеног искупљења за људске грехе, а његово васкрсење потврда преображавајуће божанске моћи. Како се Бог не може убити, нити може умрети, божанско у човеку опомиње да је само оно људско у њему нетрајно и непостојеће, па зато и суочавање с Исусовим патњама и смрћу на Голготи показује људску реакцију страха и отвара питање љубави. Уобичајено се сматра да су ова осећања међусобно супротстављена и да страх не може бити увод у љубав, зато што онога кога се плашимо не можемо волети. Према њему можемо имати страхопоштовање, али не и љубав.
Међутим, одређена Божјим присуством, осећања страха и љубави немају супротна значења. Истраживачи су јединствени у констатовању природе примарног човековог осећања према Богу. Природа Бога је, према Цицерону, таква да човек који га сматра вечним господарем страхује од њега и дану и ноћу. Виђење себе као недостојног пред Богом је ужас, али је управо тај страх Божји, према архимандриту Софронију, почетак човекове мудрости. Страх Божји је почетно осећање човека који, како вели Антоније Велики, жели да задобије љубав Божју. На путу ка том циљу, он треба да стекне способност добијања великог огњеног духа чије присуство у телу доноси смирење срца и могућност откривања велике тајне ослобађања од страха, од људи и звери, када долази до његовог испуњења небеском радошћу и осећањем блиском оном које имају они у царству небеском.

СТРАХ, КАЗНА И АСКЕЗА

Божји страх је, међутим, и нешто другачија емоција која није јединствена будући да треба разликовати страх пред Богом од страха од Бога. Спречавајући да подлегнемо искушењима, представљеним као ђаволске силе над којима влада Сатана, страхом пред Богом плашимо се последица својих поступака. Само аскеза, свођење својих прохтева и редуковање захтева чини човека сигурним да није прекршио Божје законе. Страх од Бога је, међутим, страх од његове казне. Кршење Божјих правила има за последицу осећање греха и очекивану казну, због чега се човек осећа несигурним и заплашеним. Непокајање и неиспаштање грехова приближава га злу и удаљава од добра и љубави оличених Богом.
Иако, дакле, међусобно супротстављени, страх и љубав су и повезани. Да је Божји страх другачији од уобичајеног страха сматра и Јован Лествичник, који вели да „са порастом страха Божјег, јавља се у човеку и љубав“. Тврдећи да је једини сигуран лек против страха љубав, апостол Јован пише: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер страх има муку. А ко се боји, није савршен у љубави.“ Од страха се може стићи до љубави која је и начин, односно метода његовог ослобађања и превазилажења.
Пред Творцем се трепти и дрхти, реагује елементарним импулсима као базичном енергијом. Дрхтање није свесно, јер је невољна активност која потиче из дубине човековог бића. На питање шта је страх и да ли он води порекло од разума или од душе, одговарало се да се плашимо због тога што нам разум говори да је нешто страшно и да је у разуму снага, а не у души. Иако је разум највиши принцип, страх је примарна емоционална реакција својствена и бићима која немају разум, али осећају опасност и реагују на њу страхом.
Страх има своју природну, биолошку функцију заштите индивидуе и врсте од опасности, али се он превазилази путем ка вишој истини која љубављу осмишљава човеково животно постојање. У тој реалности заједништва са Творцем, појединац постаје нешто више и смисленије од пуке индивидуе одвојене од Творца која се дрхтањем и страхом може све више удаљавати од њега. И управо такво осећање и одликује идолопоклонички однос према овоземаљским култовима, оличеним у диктаторима, које верници видећи у њима своје заштитнике глорификују као идеолошка божанства, али када се суоче са изневереним надањима заузимају према њима супротан став.

БОЖАНСКО ПУЛСИРАЊЕ ЖИВОТА

Природна датост божанског страха обележава примарну човекову емоционалну реакцију у суочавању с великом тајном коју не може да спозна, али открива као могућност свесног превладавања и преображаја таквог осећања. Свест може да утиче на ту емоцију и њен преображај до љубави. О томе и говори обред богослужења у чијем се најбитнијем тренутку светог узношења анафоре и исказује суштинска повезаност с догађајем на Голготи. Када ђакон позива да стојимо смерно и са страхом пазећи да свети принос у миру узнесемо, онда се тиме настоји да обрати пажња на стање наше душе и положај тела у најсвечанијем тренутку литургије. Тај страх и трепет пред Господом је утолико важнији као мотиватор да своје помисли ослободимо земаљске тежње и духовно се узвисимо према њему. Иако је у тренутку страха човеку тешко да поверује, зрак божанске тајне открива му пут ка превазилажењу датог природног осећања. Треперење сопствене душе је повод да крене тим путем и сагледа божанско пулсирање живота у његовој непосредној преображавајућој моћи и васкрсавању којим се и обзнањује коначна победа над смрћу.

ИЗВОР: http://www.pecat.co.rs/2019/04/od-straha-do-ljubavi/

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *