Анализе

Владимир Димитријевић: „Добио шта је заслужио“. Млади историчар, ђенерал Недић и кривица за холокауст у Србији

  • Млади историчар Стефан Радојковић, у емисији „Зашто се свађамо око Јасеновца“(1), говорећи о Милану Недићу чији је квислиншки режим, по њему, умногоме крив за прогон Јевреја, нагласио је да је, после свега,  Недић ипак добио што је заслужио, тиме што је бачен кроз прозор

Зашто је, у стилу иследника ОЗНЕ, млади Радојковић ово рекао, остављамо њему на савести. Ипак, не би требало занемарити његов став о Недићу који сладострасно саучествује у Холокаусту. Зато узнастојмо да видимо шта су сами србијански Јевреји говорили о томе ко их је гонио и убијао по Србији за време Другог светског рата. Наравно, никог не ослобађајући од кривице која се научно и стручно може доказати.

СВЕДОЧЕЊЕ ЈАШЕ АЛМУЛИЈА

Покојни председник Јеврејске општине Београда, вредни историчар Јаша Алмули, године 1993, када је србофобна хистерија на Западу достигла врхунац, упутио је писма „Тајмсовом књижевном додатку” (8. октобра и 18. новембра), у којима излаже шта се заиста дешавало са Јеврејима у Србији за време Другог светског рата. Екстензивно ћемо цитирати Јашу Алмулија: “Прво писмо/

… Најраније уништавање Јевреја у Србији – у великом броју – није био продукт српске колаборације са Немцима, него у ширем обиму резултат српског отпора њима. Немци су освојили Југославију априла 1941, распарчали земљу, створили марионетску државу у Хрватској уз помоћ локалних фашиста, усташа, и ставили окупирану Србију под директну немачку војну управу. Јула 1941. Срби прате Титов позив за партизански рат и након наношења многих губитака немачкој армији, Срби су испаштали сурове репресалије. За сваког убијеног немачког војника 100 српских талаца је погубљено од стране Вермахта и за сваког рањеног војника 50 талаца је узимано. Немци су окупили све јевреске цивиле, мушкарце између 16 и 70 година и погубили их, заједно са циганима, ухваћеним српским патриотима и похапшеним левичарима. Након егзекуције свих јеврејских мушкараца, Немци стављају њихове удовице и сирочад у концентрациони логор поред Београда и гуше их све, у покретном гасном камионету. Концентрациони логор је био под управом искључиво Немаца, чији је СС извршио убиства, без икаквог учешћа Срба.

У Студији XV штампаној од стране Израелског меморијалног музеја (Israel Memorial Museum), Yad Vashem, 1983, Кристофер Р. Браунинг (Christopher R. Browning) сумира своја открића у чланку, „Коначно решење у Србији” (The Final Solution in Serbia): „У Србији егзекутори су били примарно немачки војни персонал, не СС трупе… Стрељачки водови су деловали под изговором извршавања репресалија за губитке нанесене од стране партизана, не са отвореном намером уништења целокупне јеврејске популације. Несигурност око коначног циља и намере наци-јеврејске политике, није се продужавала, како било. Преживели јесењи масакр, углавном жене и деца смештени су у концентрациони логор Семлин (Земун) одмах преко реке Саве, с друге стране Саве од Београда и без обзира на доб и пол били убијани у гасним камионетима у пролеће 1942.”    

Амерички историчар Раул Хилберг, у својој књизи „Деструкција европских Јевреја” (Тhe destruction of the European Jews, (допуњено издање 1985), изјављује: „Срби се ужасавају страног јарма у било ком облику и из тог разлога окупирана Србија била је позорница неометаног партизанског рата. Као и у Русији немачка армија је кажњавала манифестације побуне, егзекуцијом талаца, пре свих јеврејских талаца.” За јеврејске жене и децу у Србији Хилберг пише: „У децембру… војне трупе преузимају трансфер породица побијених талаца у Семлину где је командант полицијске службе безбедности и СД-а, Шафер (Schafer), дочекивао своје жртве… Почетком марта 1942, специјално возило долази из Берлина, гасни камионет. Сваког дана осим недеље и празника жене и деца су стављани у камионет…”Операција је окончана 10. маја. Задовољан др Шафер известио је да проблем Јевреја у Србији више не постоји.  Јаша Алмули 08.10.1993.

Друго писмо

… У фашистичкој НДХ која је била Хитлеров савезник током Другог светског рата, не 24.000 него преко 33.000 Јевреја је изгубило животе, око 21.000 из саме Хрватске и 12.000 из БиХ, која је била припојена Хрватској са немачким благословом. Велика већина од 33.000 јеврејских жртава била је убијена или изгладњивана и мучена до смрти у концентрационим логорима у самој Хрватској под управом Хрватске усташке гарде. Око 5.000 је предато Немцима да буде депортовано у Аушвиц.

У Србији, која је била под немачком војном окупацијом, не 23.000 него око 14.000 Јевреја изгубило је живот, готово искључиво у рукама Немаца. Око 5.000 јеврејских мушкараца било је стрељано од немачке војске у одмазди за губитке учињене им од стране српских партизана. Око 7.500 удовица и сирочади погубљених мушкараца било је погубљено гасом у немачком концентрационом логору близу Београда; око 800 је одведено из јеврејске болнице у Београду и такође угушено; и неколико стотина је било убијено од стране Немаца у малим градовима.

Оптужба да је режим Милана Недића, постављен од Немаца у Србији августа 1941, са ентузијазмом учествовао у Холокаусту, јесте друга нетачна изјава у писму господина Хоареа. Никакво антијеврејско законодавство није спроведено од стране овог режима, ниједан логор смрти за Јевреје није подигнут, нити је икаквим управљано и практично никакво убиство није извршено (од овог режима). Све то било је учињено до стране немачке војске, полиције и СС-а који су готово у потпуности уништили српску и јеврејску популацију до маја 1942. док се неколико стотина Јевреја још увек сакривало код српских пријатеља. Немачка полиција их је ловила и многи су ухваћени уз помоћ полиције лојалне Недићевом режиму, привучени новчаном наградом коју су Немци исплаћивали. Ово је све што се може пронаћи о Недићу у објављеном истраживању Савеза Јеврејских општина Југославије. Немци су се сами бавили Јеврејима у Србији; дужност Недићевог режима била је да брине о унутрашњој администрацији.

Полуистина у писму господина Хоареа односи се на концентрациони логор Бањица у Београду. То је свакако био логор смрти и са српским полицијским особљем, али није био намењен Јеврејима. Овај логор је успостављен по немачком уређењу и српски персонал је био подређен контроли Гестапоа. Логор је био намењен Србима који су се супротставили немачкој окупацији, партизанима, комунистима и либералним патриотама. Од 23.697 особа које су биле затворене у овај логор само 455 били су Јевреји.

Јаша Алмули, 18.11.1993.“

Тако је писао Јаша Алмули.

ЈЕВРЕЈИ О ПРОГОНИМА У НЕДИЋЕВОЈ СРБИЈИ

Наш угледни интелектуалац из дијаспоре, покојни Васа Михаиловић, објавио је, 1. новембра 2003. године, у часопису „Искра“, приказ књиге Јаше Алмулија (Живи имртви: Разговори са Јеврејима, Београд, Слободан Машић, 2002). Чланак је упутан, па га преносимо у дужим изводима.

Васа Михаиловић пише: „Последњих година дигла се кампања, нарочито у Туђмановој Хрватској, да је за време Другог светског рата био веома активан антисемитизам у Србији под немачком окупацијом и да је влада генерала Милана Недића гонила, хапсила и убијала Јевреје по Србији. Ишли су тако далеко да су тврдили како су Срби с поносом изјавили да су Јевреји очишћени из Србије. Намера Туђмана и његових следбеника врло је прозирна: да се баци кривица и на Србе, како би се умањила кривица усташа због њиховог стварног чишћења Јевреја у Независној Држави Хрватској.

Прошле године појавила се у Београду књига „Живи и мртви: Разговори са Јеврејима“, у којој аутор, Јаша Алмули, води разговоре са Јеврејима који су преживели нацистичку страховладу и сада јавно говоре о својим искуствима. Они, разумљиво, највише говоре о својим патњама и страдањима и о губитку многих својих рођака и сународника. Нас овде углавном интересују њихови искази о наводној улози Недићевих полицијских и војних снага у истребљењу Јевреја.

Мориц Марци Леви, резервни официр у краљевској југословенској војсци, спасао се захваљујући помоћи од стране Срба, који су му омогућили да добије лажне документе и скривали га. Он се сећа раних дана у Другом светском рату: „У априлу 1941. Немци су у Србији формирали Комесарску владу на чијем је челу био Милан Аћимовић. Ту је био и Драги Јовановић. Они су пре рата били познати по томе што су гонили комунисте у Београду и Србији. Располагали су картотеком са подацима о свим комунистима и могли су добро да послуже Немцима у гоњењу комуниста и осталих антифашиста. Жандари су били под комесарском владом,” тј, „под немачком командом.”(42) /…/

О антисрпској пропаганди из Хрватске да су Срби побили београдске и српске Јевреје Леви има јасан став: „Ја говорим за време до априла 1942. године. Ми нисмо никакве контакте имали са српским окупационим или квислииншким снагама у Београду. Ми смо имали контакте само са Немцима, искључиво са Немцима. Ја напомињем да на Ташмајдану није била никаква стража, а код Топовских шупа тврдим да је била немачка војна стража, Вермахт. Нису били домаћи. У логору на Бањици то је било под Специјалном полицијом, али на стрељање су их водили Немци. Има живих логораша, постоје три књиге. Егзекутори свих страдалих Јевреја су били Немци.(57-58)

Питање антисемитизма међу Србима често се потеже у књизи. Тако Ђорђе Лебовић, писац и драматичар, који је преживео Аушвиц, не може да буде јаснији: „Када сам кренуо у средњу школу, антисемитизам се осећао нарочито код Немаца, донекле и Мађара. Код српског становништва никада га није било.”(292) Не само да антисемитизма није било већ скоро сви интервјуисани личности истичу да су им Срби помагали да се спасу. Професор Јаков Данон каже да су за време окупације становали са Србима: „То су биле српске породице, није било јеврејских.” Срби су се дружили са њима: „Апсолутно сви. Били су на нашој страни и критиковали су и показивали негодовање према Немцима. Изузетно су били против Немаца.”(63) Данон поименце помиње једног Србина који је спасао њега и његову породицу: „Он је ризиковао велику породицу и стављао на кланицу да би спасао наше животе, три јеврејске породице, без икакве материјалне добити.”(68) Данон то приписује „не само српском патриотизму него и хуманизму. Помоћи човеку у невољи.”(70) Каже да им није долазила Недићева полиција: „Они су се ту кретали, али у станове нису улазили, код нас нису били… ни Љотићеваца није било.”(69)

Интересантна су и мишљења појединаца о Милану Недићу и његовим војним јединицама. Др Максим Штернић, психијатар и професор Медицинског факултета у Београду, размишља о Недићу на изненађујуће објективан начин, и поред тога што је као скојевац учествовао у партизанском рату. Он оцењује Недићеву улогу као нужно зло: „Генерал Недић је у августу формирао тзв. ‘Владу народног cnaca’, ако се добро сећам тако се звала, и основао Националну стражу. У њу су примљени жандари, финанси и један број бивших активних војних лица. Добила је нешто пешадијског оружја од Немаца са задатком да држи ред у Србији… Милан Недић је имао заслуге у Првом светском рату и био је прилично популаран у војсци. Под Немцима је стварно био квислинг, али многи су сматрали да се он примио положаја под Немцима врло нерадо, у ствари да би на неки начин средио живот у Србији под окупацијом. Његов став је био да је Србија поражена, подељена, тешко унесрећена и да нема смисла да се Срби прсе када је читава Европа под немачком чизмом.” На питање да ли је било антисемитизма у Недићевом програму, Штернић одговара: „Он је био српски генерал, а када то кажем, онда мислим да код њега антисемитизма није било. Било је пре рата у Србији појединаца и људи који су декларисали да не воле Јевреје, можда и горе од тога, али у службеној политици тога није било, ни код двора ни код влада. За Јевреје у Србији могло се често чути да их називају Србима Мојсијеве вере или српским Јеврејима. На јеврејском гробљу у Београду, на самом улазу, стоји велики споменик Јеврејима погинулим у ратовима за ослобођење, у балканским и у Првом светском рату.”(174-75) „Према подацима које сам доцније добио, недићевци су се понашали коректно” према рањеним партизанима.(178) Штернић прави веома важан закључак: Четници су сматрали „да партизани својим акцијама изазивају жестоке репресалије Немаца, који су за једног убијеног Немца стрељали сто Срба, а за рањеног Немца педесет. У Крагујевцу су Немци стрељали и ђаке. Четници су сматрали да су то непотребне жртве, што и ја данас мислим, и више нису хтели да учествују у борбама са партизанима већ су окренули ћурак.”(179)

Немају сви повољно мишљење о Недићу. Др Марко Анаф, професор биологије, чији је брат погинуо у Космајском партизанском одреду у борби са недићевцима, вероватно зато мисли лоше о Недићу: „Недић је имао угледа као генерал бивше југословенске војске, али ја бих рекао да нема оправдања за његово држање под окупацијом. Јер он није пришао Немцима због тога да заштити Србе од последица борби које су водили углавном партизани, већ много више зато што је веровао да ће Немци у рату да победе и да је за Србију боље да им приђе него да се бори против њих. Недић је у правом смислу те речи био квислинг, нешто слично или потпуно исто као генерал Петен у Француској. Тешко би се тако нешто да је био издајица могло рећи за Дражу Михаиловића, који је водио четнике у Србији. Када је сарађивао са Немцима, он је то радио из тактичких разлога.”(98) Тешко је разумети Анафову логику, која је пуна погрешних претпоставки. Недић се једва примио председништва, крајем августа 1941, а онда је, после Мачве, Краљева, Крагујевца итд., опстанак Срба дефинитивно стављен у питање. Да је Недић веровао у немачку победу, зашто им се није одмах ставио на располагање? Анаф ипак прави разлику између Недића и Драже Михаиловића – дакле, бар је неко од Срба имао, по Анафу, исправан став. Сем тога, Анаф је оповргао бесмислицу да су Срби „очистили Београд од Јевреја”, рекавши „како су се Немци хвалили да је то био први велики град Европе очишћен од Јевреја”(93).

Тако је писао Васа Михаиловић, позивајући се на сведочења Јевреја објављена у Алмулијевој књизи „Живи и мртви“.

АНДРИЈА ГАМС СВЕДОЧИ

Србијански Јеврејин Андрија Гамс, у својој књизи „Трагање за Богом / Трагичан историјски пут јеврејства” каже: „Мора се нагласити да су стрељања Јевреја у Србији вршили искључиво Немци, логором на Сајмишту управљали су Немци и ликвидацију нејачи у логору су такође вршили Немци. Планове за све ово такође су правили Немци, Недићева ‘Српска стража’ и љотићевци служили су само као помоћници у томе (уручење позива, достава о Јеврејима и слично).”

А шта се дешавало у Павелићевој Хрватској? Чујмо Андрију Гамса: „Усташка држава је била проглашена априла 1941, а већ 1. маја исте године донет је ‘Закон о расној припадности’ и ‘Закон о заштити аријевске крви и части хрватског народа’. Ови закони су били скоро дословна копија нацистичких Нирнбершких закона. Истовремено је донет ‘Закон против ширења лажних гласова о тобожњим прогонима…’ и тај ‘Закон’ је истовремено чинио Јевреје колективно одговорним за ‘ширење лажних гласова’. Цинизам још гори него код Немаца. А 10. маја донет је ‘Закон за надзор над жидовима’, којим је истовремено стварана нарочита усташка полиција за Јевреје. 22. маја је било прописано да Јевреји носе ‘жидовске знакове’ – жуту тканину са давидовом звездом и словом ‘Ж’; потпуно је, дакле, усташка држава преузела антисемитску теорију и праксу немачких нациста. То се видело и по томе што су одмах почели да хапсе, пљачкају и убијају Јевреје. Један метод пљачке је било прописивање тзв. контрибуције’ за Јевреје: ухапсили би у неком граду највиђеније Јевреје као ‘таоце’ с тим да су запретили њиховим стрељањем ако Јевреји града не сакупе одређен, и то несразмерно велики износ. Тако нпр. у Загребу почетком маја прописали су износ у величини вредности 100 кг. злата, тј. преко 100 милиона предратних динара. У Осијеку априла месеца били су скромнији, тражили су ‘само’ 20 милиона динара. Све те ‘контрибуције’ су биле исплаћене, но то није помогло да се ускоро после тога одузме сва остала имовина Јевреја. Августа 1941. градска и среска ‘поглаварства’ преузимала су и ‘по закону’ управу јеврејским непокретностима и осталом имовином, а августа 1942. законски је санкционисано одузимање имовине и свим мртвим Јеврејима, јер живих више једва да је и било. Босански Јевреји су прошли на исти начин као и хрватски. На пример, у Сарајеву до краја 1942. од 10.500 Јевреја било је одведено у логоре или убијено у самом граду 9.000, а од одведених се вратило свега 40 лица. Ради лакшег уништавања Јевреја и у НДХ су били основани концентрациони логори, иако се закон о њиховом оснивању појавио тек 21.нов. 1941. г. То је било ‘упућивање особе на присилни боравак у сабирне и радне логоре’ чије је трајање, без права на жалбу, одредило усташко редарство. Но ‘боравак’ у тим логорима није имао везе ни са каквим законом. Заточени, још у већој мери него у немачким концентрационим логорима били су потпуно препуштени самовољи усташа који су одређивали начин њиховог злостављања и ‘ликвидације’. Постојала је самовоља и садистичко иживљавање и у немачким логорима, ипак се тамо радило више ‘индустријски’. У усташким логорима, међутим, садистичко иживљавање над жртвама, клање, убијање маљем, ексерима, бацање у јаму полуживих људи, терање жртава да муче и убијају једни друге и остали већ познати начини реализације мрачне људске агресивности – били су општа пракса.”

ЗАБЕЛЕШКА МИЛАНА РИСТОВИЋА

Историчар Милан Ристовић у књизи „У потрази за уточиштем / Југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941-1945″: „Док је у НДХ усташка власт сама покренула и водила ту операцију (убијања Јевреја, нап. В. Д.), у Србији је она била у надлежности немачких окупационих власти.” Иако су Немци 22. децембра 1941. прописали смртну казну за све Србе који скривају Јевреје, таквих случајева је било, и то не мало. Исак Алкалај, врховни рабин Југославије, писао је краљевској власти у Лондону да, ако „Јевреји још уопште могу некако да живе, ако се то зове живот, имају да захвале својим суграђанима нејеврејима који гледају да им на било који начин помогну и олакшају њихову тешку судбину”.“

Тако Милан Ристовић.

УВИДИ ВАЛТЕРА МАНОШЕКА

Године 1993, аустријски историчар Валтер Маношек  објавио је књигу Србија је очишћена од Јевреја: Војна окупациона политика и уништење Јевреја у Србији 1941-2. Код нас је преведена под насловом „Холокауст у Србији“. То је најпре била докторска дисертација одбрањена на Бечком Универзитету, у којој је Маношек показао и доказао да су у убијању Јевреја у Србији учествовали не само нацистички „специјалци“, него и обична војска, Вермахт.

Ево шта Маношек каже: “Уз помоћ Вермахта у Србији је ликвидација Јевреја, наког угушивања жена и деце, још у пролеће 1942. коначно завршена – у време када је прва фаза индустријског угушења Јевреја у Белзец, Собибору и Треблинки („Рајнхардова акција“ под вођством Одила Глобочника) била тек покренута. Након што је акциона група А убила етничке Јевреје, Србија је била друга по реду земља у којој је „коначно решење јеврејског питања било завршено“. Када је у августу 1942. године генерал Лер (Loehr) постављен за Вермахтовог заповедника за Југоисток у Солуну, поносно му је реферисао начелник војне управе у Србији, СС групенфирер Харалд Турнер:“…Јеврејско питање, као и циганско питање, у потпуности ликвидирано. Србија је једина земља у којој је решено јеврејско питање и циганско питање“.(2)

Тако Маношек, не помињући Недића.

МЕЂУНАРОДНИ ИЗВЕШТАЈ ИЗ 1942. ГОДИНЕ

Све су ово Савезници знали још у Другом светском рату. Тако је у међународном билтену „Стање на окупираним територијама“, чији је цео шести број 1942. посвећен прогону Јевреја у Европи, писало: “У Хрватској, усташка организација је сматрана довољно верзираном у фашистичкој тупости и бруталности да би се обрачунала са Јеврејима у новој држави „Независне“ Хрватске без немачке контроле. Али Недићевој марионетској влади у Србији то није допуштено. Веома свестан да ће чак и Недићева власт изнаћи начине да заштити Јевреје, Гестапо је основао своје специјално одељење у Београду. За време краткотрајне профашистичке владе у Београду, која је оборена 27. марта, антијеврејски закони донети под немачким притиском били су игнорисани. Садашње србијанске власти су учиниле све што могу да заштите извесне Јевреје од гестаповског беса. Ипак, нису могле да учине много. Фебруара 1942, Гестапо у Београду је окончао свој антијеврејски посао. Нешто жена и деце, око двеста њих, остало је у злогласном логору Сајмиште. Побили су их отровним гасом. (3)

Тако су, о стању у окупираној Србији, 1942. писали савезнички известиоци.

И ТАКО ДАЉЕ, И ТОМЕ СЛИЧНО

Као што сам много пута записао, ђенерал Милан Недић је одавно изашао пред Суд Божји, и Господ Правде и Милосрђа га је узео у Своје руке. Рачун је поднео. Ипак, нама је остављено да сазиремо своју историју из своје перспективе; наравно, без самовоље и кривотворења чињеница. Јер, свако има право на своју историју. Шта значи перспективизам, показао нам је Константин Леонтјев у свом делу „Византизам и словенство“: “И школа, и стихови и мноштво чланака и романа научили су нас све да од раног детињства с дрхтајем усхићења читамо о Маратону, Саламини и Платеји и да, свим срцем саосећајући са својим јелинским републиканцима, гледамо на Персијанце скоро с мржњом и презиром. Сећам се како сам случајно прочитао (и то код кога? – код Херцена!) о томе да су персијски племићи сами скакали у море да би олакшали лађу и спасли Ксеркса, да су, један по један, долазили цару и клањали му се, пре но што скоче с палубе… Сећам се, кад сам то прочитао, да сам се замислио и рекао себи: Херцен то с правом зове персијским Термопилима. То је страшније и много величанственије од Термопила! То доказује силу идеје, силу уверења већу него код Леонидиних сабораца, јер је лакше положити свој живот у жару битке, него промишљено и хладнокрвно, без икакве принуде, одлучити се на самоубиство због религиозно-државних циљева! Од тог часа, сећам се, почео сам да Персију гледам другачије од начина на који ме је учила поезија, школа и већина историјских списа”.

Вреди размислити о томе, чак и у случају колаборационисте званог Милан Недић. Који је, по једном младом србијанском историчару, добио оно што је заслужио кад га је ОЗНА бацила кроз прозор.

ИЗВОР: https://facebookreporter.org/2019/04/25/vladimir-dimitrijevic-dobio-sta-je-zasluzio-mladi-istoricar-djeneral-nedic-i-krivica-za-holokaust-u-srbiji/

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *