Анализе

СВЕТИ ЗМАЈ МИЛОШ ОБИЛИЋ

ПИШЕ:  Драган Р. Млађеновић

Свети Сава (1174-1235), оснивач Српске Православне Цркве (1219) и њен први архиепископ, између многих огромних заслуга за српски благоверни народ и његову Православну Цркву, заслужан је и за мудре поступке приликом преображаја и превођења дивљих српских паганских многобожачких обреда и обичаја у питоме хришћанске. Први поглавар СПЦ је саветовао свом свештенству и монаштву да паганско идолопоклонство не искорењују силом и грубо, већ проповедањем Божанске Благе вести (Евангелиона) и постепеним замењивањем незнабожачких идола хришћанским свецима. Тако су, постепено и мање-више неосетно, места Дабога, Перуна и других прастарих паганских идола, као заштитници домаћег огњишта и породична светиња заузели хришћански свеци Никола, Ђорђе, Јован Крститељ, Архангел Михаило, архиђакон Стефан, свети јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован и други.[1]

Једина област у којој прастара паганска знамења нису замењивана новим, хришћанским, јесу војска и војно-витешки редови. Добар пример је витешки Ред змаја, који су римски легионари преузели од староперсијског ратничког бога Митре. На тзв. Трајановом стубу подигнутом у Риму 18. маја 113. године у спомен победа римске војске предвођене императором Трајаном (53-117) над Дачанима и Сарматима, налазимо прву потврду о постојању војничких редова са знаком змаја и вука. Елитне јединице Дачана и Сармата окупљао је и организовао Ред змаја, који је имао свог вођу, јасно устројен војнички поредак, правила и начине финансирања.

Већ у 9. столећу, за владавине кнеза Мутимира Властимировића (863-891) и првог масовнијег крштавања Срба, Ред или Друштво змаја се међу Србима укоренило пружајући војну сигурност српској држави.

Први српски владар који је био на челу Реда змаја био је Часлав Клонимировић (927-950). У Летопису попа Дукљанина из средине 12. века, Часлав се помиње као краљ Србије. Једноипоручни мач из овог доба добио је накрсницу у облику недовршеног броја осам. Даљим усавршавањем овај мач ће почетком 14. века добити свој коначни облик и име скјавонеска или српски мач.  

Овај мач ће на Видовдан 1389. носити и с њим за Крст часни и слободу златну погинути највећи српски јунак, Милош Обилић, вођа српског витешког Реда змаја. Скјавонеска ће, уз змајско јуначко срце извојевати величанствену српску победу над вишеструко бројнијим непријатељским хордама из Азије.

Ево како Константин Философ (1380-око 1431), бугарски списатељ, који је након пада Бугарске 1392. прешао у Србију, у свом Житију деспота Стефана Лазаревића, описује атмосферу уочи судбоносне битке српске историје: Подиже се најмлађи син Орханов, звани Амурат, и покори врло много крајева на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај више није трпео да чека, (…) но одлучи да уклони стид од свију или да сам умре и посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб је био на месту Косово…

Стратегија српске војске је овако договорена: на десном крилу је најстарији Лазаров зет, Вук Бранковић са својим оклопницима, лево крило води војвода Влатко Вуковић са својих 25000 оклопника, а са њим је на тој страни и елитна јединица копљаника влашког војводе Мирчете Првог Басарабе. Средину српске војске води кнез Лазар са својим тешким оклопницима. Наспрам Вука Бранковића је принц Јакуб, старији Муратов син, са својим азапима (пешадијом) и акинџијама (лаком јуришном коњицом); војвода Влатко је добио тежи задатак, јер је пред собом имао елитне јаничарске јединице принца Бајазита, млађег Муратовог сина. На кнеза Лазара и центар српске војске јуриша лично султан Мурат са својом коњицом.

Недалеко од кнеза Лазара постројени су витезови чије су одоре биле другачије од остале војске: њихови оклопи огрнути су црвеним плаштевима који су се копчали испод врата копчама са знаком змаја, а на кацигама су имали змајеве са раширеним крилима, уздигнуте главе и отворених чељусти. Левом руком су носили штитове украшене породичним грбом (сви су били племићи), у десној руци су држали дугачка копља, док су око појаса носили српске мачеве, скјавонеске, затим дуге ножеве за борбу прса у прса и по један топуз. Војвода овог елитног Реда змаја у који је кнез Лазар с правом полагао највеће наде, био је други Лазаров зет, МИЛОШ ОБИЛИЋ, пореклом из Боке Которске. Милошеви највернији саборци, пратиоци и чланови српског Реда змаја су племићи Милан Топлица и Иван Косанчић, браћа Југовић, Павле Орловић, Радич Поступовић, и други велики јунаци.

Битка је почела. Народни песник вели да је земља подрхтавала, и заиста је тако и било. Неколико часова је било потребно да се земља добро натопи крвљу. Око поднева оклопници Вука Бранковића разбише Јакубове азапе и акинџије, а самог Јакуба исекоше, па лево турско крило поче у нереду и паници да се повлачи. Султан Мурат хитно упућује резервне јединице да зауставе повлачење. Вуковићеви коњаници помало узмичу на левом крилу пред навалом Бајазитових јаничара, али то је била варка која је послужила кнезу Лазару и центру српске војске да са својом тешком коњицом из све снаге удари по Муратовом центру. Лазаров центар је тим клином раздвојио и разбио Муратове и Бајазитове јединице. Сада у празан простор јурнуше витезови Реда змаја, и заобишавши збуњени турски центар, кренуше право ка Мурату. Иако су султана, као Абдулаха (арапски „абд“ слуга, „Аллах“ Бог) чували најелитнији ратници чији је живот у потпуности био посвећен овој служби, Муратова лична гарда је падала као снопље пред јуришом српских змајева. Тада Милош угледа Мурата на коњу. Круг змајева око њега се отвори, и човек-змај јурну газећи све пред собом. Велики везир Али-паша нареди повлачење, па се група која је штитила султана даде у бег. Али у том тренутку Милош дугим копљем погађа султана и обара га с коња. Затим у трку сјаха с коња и снажним ударцем мача одруби главу абдулаха Мурата. Док је покушавао да поново узјаше, што је под тешким оклопом готово немогуће, Милош је био лака мета пренеражених и бесних акинџија. Тако је највећи српски јунак погинуо за Крст часни и златну слободу српског Отачаства.

Била је то величанствена победа малобројне српске војске над вишеструко бројнијом турском хордом. На споменику косовским јунацима забележено је: Све ово речено заврши се 6897. године, дванаестог индикта, петнаестог дана месеца јуна у уторак, био је шести или седми час увече; не знам; Бог зна.

Турска војска се повлачи у паници и нереду, док се српска уредно распушта: војвода Влатко се враћа у Хум, Вук Бранковић са својима креће ка Вучитрну, док кнез Лазар с мањом јединицом иде кући у Крушевац. На путу за Крушевац кнез-мученик налети на заосталу турску јединицу која је залутала у повлачењу са Косова. Битка, у којој је српски кнез напустио земаљско, и задобио Царство небеско, била је кратка и крвава. Кнегиња Милица је у Крушевцу узалуд чекала мужа.

Звона цркве Самодреже на Косову и катедрале Нотр Дам у Паризу оглашавају велику победу српских бранитеља Вере и Отачаства. То је оно што летописци разних страна морају да утврде као непобитну историјску истину.

Горњи опис битке је хипотетичан, нико данас не може тачно и математички прецизно да је опише. Прича која је у 19. столећу ушла у Вукову збирку народних песама Косовског циклуса, која у десетерцима описује наводну предају Милошеву у току битке, како је захваљујући овој превари човек-змај дошао до султана коме се поклонио, а затим га распорио од учкура до бијела грла, лансирана је на западу после пада Цариграда (1453) и Смедерева (1459). Циљ ових фалсификата је јасан: требало је да умањи срамоту турског пораза на Косову. Да Мурат није страдао од ножа, већ од Милошевог српског мача, потврђује се и у писму Фирентинаца који 20. августа 1389. одговарају српском краљу Твртку Котроманићу како су већ обавештени о великој српској победи, па му шаљу честитку: Сретне и пресретне мишице оних дванаест велможа, који, пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворивши себи пут, до Муратова шатора допреше. Сретан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори. А сретни свиколики који као жртве убијенога вође над оном ништавном лешином славном мученичком смрћу живот и крв пролише.

Прича о Милошевој предаји и подвали којом је дошао пред Мурата,  заправо је лукава подвала турских летописаца и историчара којом су желели да умање срамоту и оправдају турски пораз и погибију султана.

Ево неких неподударности:

Прво: ниједан султан отоманског царства није водио битку седећи испод чадора, већ је командовао средиштем турске војске јашући на најлепшем коњу у пуној ратној опреми. Он је својој војсци увек давао пример јунаштва и заповедничке мудрости.

Друго: уколико у току битке дође до предаје непријатељских ратника, они бивају темељно претресани и затим везани, уколико ће их извести пред султана. Дванаест јунака-змајева, предвођени Милошем, а према сведочењу писма из Фиренце, мачем отворивши себи пут, до Муратова шатора допреше. Дакле – Милош је Мурата убио мачем, а не ножем из потаје!

Како и када су ове трапаве и безвезне измишљотине турских хроничара доспеле у српске песме Косовског циклуса, пожемо само да нагађамо.

А највећег јунака, Милоша Обилића, и његове змајеве-витезове, српски гуслар опева као сина небеског змаја и смртне жене:

Што год има Србина јунака,

Свакога су одгајиле виле,

Многога су змајеви родили.

 

[1] Видети зборник О крсном имену, радове изабрао и поговор написао др Иван Ковачевић,  Просвета-Београд, 1985.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *