Анализе

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: Геније кога нисмо умели да ценимо

Црњански је говорио у високом степену тачно и то му је донело несрећу. А требало би промислити каква смо ми култура и какав смо ми свет кад имамо проблем са таквим писцем? Он је у српској књижевности оно што је Толстој у руској, каже Мило Ломпар, председник “Задужбине Милоша Црњанског”.

Далеко изнад Андрића и Крлеже…

Уочи четрдесетогодишњице смрти једног од највећих српских писаца објављена је књига „Политички чланци“ Милоша Црњанског. Реч је о 15. тому критичког издања сабраних дела у којем су се нашли текстови које је велики писац објавио од 1919. до 1939. године. У „Политичким чланцима“ први пут су сакупљени текстови због којих је Милош Црњански за живота проглашен „мртвим писцем“ и због којих је последњих 11 година живота, после повратка из емиграције, био ниподаштаван у земљи.

Црњански је, по сопственим речима, у „Коментарима Лирике Итаке“, почео као левичар, али релативно брзо је дошао до некога ко се декларише као националиста, али југословенски.

– Оно што њему служи на част, по мом мишљењу, и где се показује да је далеко изнад јединих писаца с којима га уопште можемо поредити, а то су Андрић и Крлежа, јесте да је он извукао консеквенце из својих заблуда. Он је у једном тренутку схватио да такав концепт југословенства не може да опстане и да се паралелно са идејом југословенства коју Срби заступају, реализују одвојене ексклузивне идеје хрватске, односно словеначке националне индивидуалности.

То што је он причао 1935. године, Српски културни клуб, који је окупио комплетну националну интелигенцију на челу са Слободаном Јовановићем, почео је тек 1937. а нарочито 1939. године да претвара у државну политику. Значи, он је пре Српског културног клуба, пре свих тих интелектуалаца оценио да је „дошао 12. час“ да се поставе ствари са српског становишта.

Црњански је у Србији оно што је Толстој у Русији

А то је позиција која га је довела у шах мат ситуацију. Он више није имао куд, јер је с једне стране био неприхватљив за грађанску интелигенцију, а са друге стране, био је изложен комунистичкој пропаганди и није случајно да је 1935. године практично постављен на доста ниско место шефа прес-службе и аташеа за штампу у Берлину. Он је човек који је био скрајнут и то ће бити његова судбина до краја живота.

Црњански је био веома оштар у полемикама. На једном месту за наш „салонски комунизам“ каже: „У њега се слива сав шљам који је и пре рата гушио наш народ“.

– Његови увиди су показивали историјску далековидост, што немате код Крлеже. Код Крлеже имате све обрнуто – он погађа тренутак, а промашује историјски ток – каже Ломпар и додаје:

– Црњански је у српској књижевности оно што је Толстој у руској. Он је написао наш „Рат и мир“ који се назива „Сеобе“. А да не говорим о томе какав је био космополита. Његов „Роман о Лондону“ нема за јунака Србина, него Руса, и нема позорницу овде, него у Лондону. Дакле, он је био наш најкосмополитскији и најнационалнији писац, што је специфично. У сваком случају, каква смо ми култура када и данас имамо проблем са истином која је изнета пре 70 или 80 година?

– Мој је закључак да српска култура нема уво за ту димензију духа која у њему одјекује. То је судбина писца који је већи од културе којој припада. Погледајте само његов положај у друштву. Брана Црнчевић је акцијом актуелне власти добио улицу поред Храма Светог Саве, а Милош Црњански одлуком давнашњих комунистичких власти има улицу у Вишњичкој Бањи. Од Андрићевог стана је направљен музеј, док је стан Црњанског после смрти Виде Црњански враћен општини – каже Ломпар.

Зашто су комунисти лакше опростили Андрићу него Црњанском?

– Андрић се није директно супротстављао комунистима. Друго, он им је одмах, 1945. године био потребан. Комунистички режим је хтео да се легитимизује и били су му потребни грађански писци. Андрић је одмах објавио три своја романа и он је у политичком смислу пристао на неку врсту компромиса, био је кооперативан – истиче Ломпар и закључује:

– Мислим да је разлика њихових судбина слична разлици између Толстоја и Достојевског. Толстој је за живота видео пет или шест издања својих сабраних дела, Тургењев два, а Достојевски ниједно. Достојевски је почео као левичар, а завршио као реакционар, али никад му се није веровало. Достојевски је, као и Црњански, пророчки видео шта долази. Дакле, то су ти неугодни сведоци, генијални људи, које не можемо да уклопимо у наше схематске представе о животу и стварности.

 

ИЗВОР: Спутњик

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *