Анализе

Предраг Брајовић родољубиву српску децу ставља у контекст “ропчића-педофила“

  • Српски новинар из Београда, Миодраг Зарковић, на свом Твитер налогу објавио је снимак девојчице која рецитује на Газиместану и не помишљајући да ће је један писац уденути у контекст педофолилије
#Pisac #Predrag #Brajović #Kosovo #Metohija #Srbija #Deca
ПИШЕ: Иван Максимовић

„Нек` сам проклет ако нисам у стању да заштитим ово дете и ту земљу о којој дете пева“ написао је Зарковић уз објављени видео девојчице која надахнуто, искрено и посвећено говори стихове о Светом кнезу Лазару, Господу, Косову и Метохији…

Убрзо затим, књижевни критичар и писац са већ четири књиге иза себе пореклом из Црне Горе, Предраг Брајовић, наравно настањен у Београду, изразио је неоправдани револт не штедећи жестоких увреда девојчицу, њене родитеље и уопште Србе којима је стало до сопствене културе и идентитета, која према другима никада није била увредљива.

Предраг Брајовић

„Бљувотина најниже врсте: искоришћавање индоктриниране деце за пропаганду“ прокоментарисао је Брајовић девојчицу која рецитује.

Шта је пропаганда у песми која за централну личност има светитеља, историјску личност и владара Срба који чак ни према модерним анти-српским схватањима, није оптужен ни за какав злочин или недело? (Осим што му се сопствена приврженост заветима и висок морал, захваљујући којима је у Срба остао да живи дух слободе за коју су се касније и изборили, приписују као злочин у савременој про-колаборационистичкој „другој Србији“).
Шта може да буде пропаганда у слављењу духа слободе, сећању на најславније и најчасније личности своје историје, што сви народи на свету чине па чак и када оне нису тако светли узори попут кнеза Лазара? 

Такође је несхватљиво да писац тако адски напада девојчицу која рецитује стихове песме, стваралаштва из области књижевности којом се и он бави. Па, ипак, он чини и горе од тога и то изазван Зарковићевим уздржањем на такав његов коментар.

„Много је тема на које волим да се расправљам с ништаријама као што си ти. Српска деца која на КиМ већ 20 година живе у окупацији нису таква тема. Овде ниси добродошао, нађи неки другу разоноду за лечење комплекса и кукавичлука.“ достојанствено је одговорио Зарковић.
Још више револтиран оваквим ставом, Брајовић је несувисло наставио:

„Бљувотине. Није шире познато да су Римљани имали децу-ропчиће коју су од првих дана обучавали оралном сексу. Томе су служила. Деца к’о деца, све су прихватала и веровала, па и у свој ниски и извитопирени положај и ум. Чинило им се да је то све нормално. Тако и ово сирото дете“ бесрамно је Брајовић „изручио погани“ говорећи о девојчици узраста од две – три године.

Песма из које су стихове, зове се „Још те има Лазаре“ а њен аутор је Зорица Максић.

Још те има Лазаре семе моје!
Ја због тебе трајем.
Тражим много, а кајање немам.
Богу се враћам и од Бога одустајем.
Траг твој тражим на земљи
где је твоја крв пала.
Суза ми из душе крену.
Чија је стопа на твоју стопу стала.
Не могу знати мучениче.
Мучениче.
Твоја суза пред Господом злодело им кочи.
А њима на све твоје широм отворене очи.
И све би твоје хтели,
лукави их води
они нису смели.
И божур ти краду да га моје усне не пољубе.
И мисле отели су.
Не знају да губе.
Пусто поље узвишени царе.
Никог више нема.
Само твоја суза у мени још траје.
За последњу битку још се спремам.
И мени су као Симониди извадили очи.
Само не виде да уместо суза миро точи.
И још те има Лазаре.
Осећам то.
Силна снага у мени се буди.
И знам вратићеш семе
и племе твоје на Kосово поље огњеним мачем.
И схватиће људи да си битку започео ти.
И привешћеш је крају.
А од својих потомака тражиш
само Господа да знају
и да се покају

Снимак девојчице, која изражајно и са великим умећем говори стихове посвећене Светом кнезу Лазару, стар је десетак година. Настао је приликом једног од ходочашћа на Косово и Метохију и посете Газиместану на Видовдан. Део је аматерског документарног филма који говори о страдању српског народа и вековних српских светиња на КиМ. О намери непријатеља да Србе прогнају са њиховог огњишта а да на том простору изникне једна нова наказна „држава“ која ће оно што није уништено, присвојти као своје и отуђити.

Девојчица је данас одрасла, бави се глумом и негује снажан родољубиви осећај који је још онда нагласила а наследила га је из своје породице која држи до здравих традиционалних вредности, слободе и морала који су Брајовићу не само страни већ и мрски.

Брајовићем патриотизам се своди на шетњу Београдом и фотографисања оштећења на фасадама, грађевинских радника без одговарајуће опреме, рупа на путевима и озлојеђеним коментарима против државе, потенцирајући непрестано њену слабост и неспособност… Ово се у потпуности поклапа са „патриотским ставом“ београдизованих дошљака у комунистичким шињелима који су на превару, и доносећи смрт, извршили преметачину и узурпирали власт под вођством аустроугарског каплара, Маршала Тита.

То нимало није случајно. Отац Предрага Брајовића је био комуниста под командом Милована Ђиласа за кога је убијао без икаквог суђења жртвама али и без кривице осим одбијања да им се придруже. О томе је касније јавно говоро, попут осталих комунистичких зликоваца, а записао је његов син, Предраг Брајовић.

Ђилас је касније, због конфронтације Титу половином 50-тих година, донекле сматран чак и позитивном личношћу. Он то ипак није, иако потомци његових сабораца, до данас на високим позицијама или уживаоци привилегија, цене његов књижевни рад и њега као „дисидента“. Наиме, Ђилас књиге није могао да издаје у Југославији већ су му књиге штампане у Америци која је то чинила једино како би уцењивала Тита и на њега вршила притисак фаворизујући његовог политичког опонента.

У суштини, о Ђиласу може да се говори као о једном од најбезочнијих зликоваца.

„Потребни су томови да би се навели сви злочини које је Ђилас починио прво у својој родној Црној Гори, а потом и касније у Југославији“ пише професор Светозар Пејовић са универзитета Тексас А&М.

Светозар Пејовић

„Ђилас је свесрдно користио своју моћ да директно нареди или индиректно одобри масакр над стотинама интелектуалаца, пословних људи и народних вођа у Црној Гори. Ђилас је желео да поубија те људе не зато што су они нешто учинили, већ због тога ко су они били. А то су били поштовани Црногорци на које комунистичка револуција није могла да рачуна. Ђиласова уобичајена реченица упућена потчињенима била је „Убиј то псето!пише овај професор.

Мржња према онима који нису постали обезбожени била је слепа и фанатична.

„Хоћу да знам да ли постоји наставник у новој Југославији који вјерује у Бога!“ узвикнуо је „врховни жрец марксизма-лењинизма“ Ђилас 1950. у разговору са просветним радницима а у намери да се обрачуна са таквима и/или их ликвидира.

„Глорификовање Ђиласа као борца за слободу чини се скоро порнографским. Сматрам да је Милован Ђилас био мазохиста и психопата. А тај закључак, до кога нисам дошао олако, налази оправдање у Ђиласовим дјелима, његовим списима, као и казивањима његових блиских сабораца“ сматра професор Пејовић који је подробно истраживао непочинства једног од стубова комунистичке власти у ондашњој Југославији, Милована Ђиласа.

Није ли реакција Предрага Брајовића, потомка једног од најближих Ђиласових извршилаца убистава, дакле хладнокрвног убице невиних људи који по сопственом признању играо коло око свеже убијених лешева, управо дуплирани производ Ђиласовог калупа о коме говори професор Пејовић?

Осврћући се на Ђиласово књижевно стваралаштво, Предраг Брајовић му приписије „морални credo“ и каже да он „запањује извесном честитошћу писања“ док се „ређају опречне слике суровости, одмазди и гадалука црногорске провинције и села из првих деценија 20. века“ тврдећи да су управо те најогавније слике „дакако тачне“ без пружања ма каквог основа који би му осигурао кредибилитет да иза такве тврдње стоји осим беспризорне комунистичке биографије, познате по мржњи српске честитости и надалеко чувеног морала кога су прво и најжешће нападали.
Ђилас у друштву Тита

Kоментаром испод видеа у коме девојчица говори стихове, без намере али и без моћи да то савлада или се одупре својеврсној мизогинији, Брајовић открива на око невидљив терор коме смо изложени. Трансформисани, споља прежвакани изнутра кристализовани, комунистички поредак, и данас влада Србијом.

Треба ли подсећати на лажне „промене“ и истинске „домете“ власти Социјалистичке партије Србије, или социјалисту, „револуционара“ и сестрића тетке из Канаде, Александра Вулина кога ће Гинисова књига памтити као оног који је прво именован то па тек годинама касније положио и војну заклетву? О повампиреном неојугословенству или државној администрацији која је деценијама уназад претоварена бескорисним и пљачкашким комунистичким олошем сломила кичму држави Србији?

Сам Брајовић је из те кухиње. Мржња и презир које према Србији осећа не огледају се само у непрестаном и отвореном презиру према сиротињи и „провинцији“, већ и у агресивном наметању става да су тврдње о НАТО бомбама као узроку епидемије тумора, заправо измишљотине. Он дубоко цени ону структуру у Србији која, са обавезним уводом „последњи у низу недавно изгубљених ратова (да не помињемо раније поразе)“…, тврди да уранијум из НАТО бомби није узрок учестале појаве тумора. Наравно, ово му не смета да истовремено живи у центру Београда, где се налази и његов локал, управо у делу који су комунистичке власти „национализовале“ односно лењиви и алави пролетери отимали од вредних српских домаћина.

Но, пишући о Ђиласовој аутобиографији „Бесудна земља“, у коме црногроску провинцију види на већ описани начин, Брајовић додаје: „Црногорска паланка Колашин пре далеко више од века заиста је огледало данашњег света. Један од заплета који се у њој збива „понавља“ често жељени врхунац модерних reality емисија – јавни сексуални однос учесника, мушкарца и жене“. 

То је и сам Брајовић потврдио рекавши једном приликом дословце: „Ја сматрам да ми ништа нисмо дужни отаџбини и да је отаџбина оно што ви створите, а не оно што добијете рођењем.“ 
  

Онај који данас не може да узвикне „убиј то псето“, када се Зарковић јавно заклиње да ће бранити „то дете и земљу о којој она пева“, реагује мазохистички и помамљено објављујући своје најпрљавије мисли (надајмо се да оне нису неки блажи облик дубљег патолошког порива већ ипак крајњи домет, иако то не можемо да тврдимо) јер другог оружја и моћи нема. Да није тако мислио, не би то могао ни да напише, јер кога ови стихови и ово детенце могу уопште да инспиришу на такву поган каквом је обасипа Предраг Брајовић?

Без сумње: ропство, иживљавање кроз противприродни блуд, изопачене форме понашања јесу онај мрачни кутак у који би Брајовић гурнуо девојчицу јер се дрзнула да пева о Светом кнезу Лазару и светој срској земљи Косову и Метохији, а са њом и сваког ко би уз њу одлучно стао!


author-pic

 

Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.

Рођен је и живи на Косову и Метохији.


ИЗВОР: КМ новине 

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *