Анализе

ШТА ЗА СЛОВЕНЕ ЗНАЧИ УНИЈА СА РИМОМ

  • Многобројни православци, на Балкану и шире, када би остајали без државне заштите православних владара, налазили су се пред принудним избором да се потчине папи
  • На мисонарском удару римокатолика се нашло руско православно становиштво окупирано од Пољске у Белорусији и Малорусији (данас Украјини), Срби на Балкану итд, што је допринело да данас у свету унијата има између десет и тринаест милиона. Наравно, нико не убраја у унијате и оне који су преко уније прешли у римокатоличанство (њихов број је далеко већи), јер им је унија била само успутна станица. Неки подаци да је таквих много више него самих унијата

ПИШЕ: Зоран Милошевић

 

Шта је, дакле, унија?

Одговор је увек био исти «нешто неискрено, подмукло, измишљено, ништа – ни ово ни оно», одговорио је свештеник Алексеј Хотејев у чланку написаном на ову тему за руски портал fondsk.ru. Унија (од латинског, unio, јединство) у историји и науци почиње да бива предмет интересовања од саме Велике шизме или Раскола, 1054. године, којим се хришћанство поделило на православље и римокатолицизам. Моћнија страна, и тада и сада је римокатоличка, и она је одмах организовала покрет за потчињавање православних Риму, тј. папи. Покрет за уједињење хришћана инициран римокатоличком идеологијом у науци је добио име унија, унијатство, односно унијатска црква, којом су се означавали они православни хришћани који су потпали под власт папе. «Енциклопедија живих религија» под појмом унијатске цркве подразумева Источне (православне – З.М.) цркве, које проповедају учења, укључујући и филиокве, Римокатоличке цркве, прихватају папски примат и у заједници су са Римом.

Према нашим хрончарима, када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана, а Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са Римокатоличком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт папе. Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године.
На сабор су дошли сви православни патријарси, чак и руски. Сви, осим српског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.

Те, 1439. године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим српског (и светог Марка Ефеског). Сазнавши да се Србија супротставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је римокатолицима у срце усађивао мржњу према Србима, али и Русима, међу којима су, углавном преко Пољака, односно Аустро-Угарске развили унијатску пропаганду…

КАКВО ДРВО, ТАКАВ И ПЛОД

Из унија родиле су се и унијатске цркве. Римокатолици наводе следеће: (Са сопственом јерархијом) Албанска гркокатоличка цркваБугарска гркокатоличка цркваГрчка католичка црква, у Грчкој Итало-албанска католичка цркваГркокатоличка црква у Хрватској и СрбијиМађарска гркокатоличка цркваМакедонска гркокатоличка цркваМелкитска гркокатоличка црква, (Блиски исток, са седиштем у ДамаскуРумунска гркокатоличка цркваРусинска гркокатоличка црква, (делује у Србији, а седиште је Новом Саду), Словачка гркокатоличка црква и Украјинска гркокатоличка црква. Без властите јерархије (значи да су у припреми и да нису дејствујуће): Белоруска гркокатоличка цркваРуска гркокатоличка црква и Гркокатоличка црква у Црној Гори итд. Званични римокатолички назив за унијате је «грко-католици» или «католици источног обреда».

Према неким римокатоличким изворима унија започиње свој живот 1198. године, за време крсташких ратова, када је дошло до уније монофизита Јермена са Римокатоличком црквом. После тога било је мањих и већих покушаја, са променљивим резултатима…

Ако се покуша сабрати о колико се верника ради, виде да су то броје које се мере милионима, јер сам Украјинска Грко-католичка црква броји преко четири милиона верника. Ако се покуша приказати какве политичке последице је произвела унија, онда такође долазимо до невероватних сазнања која сведоче о промени идентитета унијата и формирања од њих нових политичких нација. Питање и област уније је, дакле, очиледно, недовољно истражено и захтева нове посленике за осветљавање судбине поримокатоличених и похрваћених Срба, односно Руса, Словака, Русина… Међутим, када се сабере учинак ове политике унијаћења резултати су прилично трауматични за православне…

Међу верницима унија је дочекивана са неповерењем, јер зашто стварату нову цркву (унијатску) кад је стара добра и води порело од самих апостола. Управо је тако дочекана и најтрагичнија унија на територији Белорусије и Малорусије (Украјине) Бретска унија (1596), чије последице нису залечене ни данас. Управо тако је дочекана унија и у Ердељском Београду (где је најпре језуита Ладислав Барњаи, у име Римокатоличке цркве, повео преговоре о унији с Римом већ са митрополитом ердељског Београда (Алба Јулије) Теофилом Серемијем (митрополит 1692-1697. г) који је био потпуно решен да напусти јединство Православне цркве. Митрополит Теофил је у том циљу сазвао сабор Митрополије 1697. године да би прихватио унију с Римом. Након његове смрти, нови кандидат за митрополита Атанасије Ангел је морао, приликом рукоположења у Цариграду, да се закуне да неће прихватити унију с Римом. Атанасије Ангел је био син православног свештеника из Бобјајне (данас у области Хундедоара). Међутим, чим је приспео у Ердељски Београд, показало се да не мари за заклетву. Услови за спровођење уније остварени су када су јерарси на територији хабсбуршког царства званично прихватили унију с Римом на новом Сабору у Ердељском Београду 1698. године на челу с Атанасијем Ангелом (умро 1713), a затим је 1700. г. унију с Римом на Сабору прихватила и сва остала православна ердељска јерархија. Сви сачувани документи овог Сабора су на словенском језику. Након уније, са Римокатоличком црквом, припадници поунијаћеног народа признати су за посебну политичку нацију под именом Власи, иако су у главном били Срби а њихова гркокатоличка митрополија у хабсбуршком поретку је стекла виши ранг: именована је Архиепископијом Алба Јулије и Фагараша. Међу овим унијатима језуити формирају Школу Ардељана, за мисаионарање по Влашкој и Молдавији и који су за ту сврху латинизације становника осмислили румунизам и Румуне као нову политичку нацију, која је после велике борбе остала православна али са променњеним (политичким) идентиетом.

Исту политку Римокатоличка црква је водила и на на територији Речи Пасполите (польск. Rzeczpospolita)— федерација Краљевства Пољског и Великог књажевства Литанскогкоја се појавила после Љублинске уније  1569. године, а нестала је поделом државе између  РусијеПруске и Аустрије. Простирала се на територијама савремене ПољскеУкраинеБелорусије и Литваније. Потчињавање православних папи званична политика Речи Пасполите представљала је као «обнову јединства са Светом столицом», тј. повратак почецима хришћанске историје, а поунијаћеном народу наметан је нови политички идентитет или су се верници претапао у Пољаке. У објављеној краљевској грамати 1956. године којом се потврују одлуке Бретског црквеног сабора написано је следеће: «И тако цркву и веру грчко-руску смо ујединили са жупама и вером римском, према речи Божијој и постали један Божији народ». Другим речима унијати су се улили у римокатолицизам, где ће исповедати «веру римску».

Приликом потписивања уније западноруски епископи (Белорусија се до Октобарске револуције називала Западна Русија) положили су заклетву папи уз прихватања филиоквеа и других догматских учења, као и првенство папе као «намесика Христа на земљи» и главе источне цркве. Такође, у заклетви стоји да у другим верама, осим римокатолицизму нема спасења. Папа је унијатима дозволио источну литургију, тј. обреде «који нису у супротности са учењем римске вере и нису у супротности са заједништвом са Римском црквом». Но, тумачење шта није или јесте у спротности давао је Рим.

УНИЈАЋЕЊЕ СРБА

И Срби су били изложени унијатској политици, како пре губљења својих средњовековних држава (Србије и Босне), тако и после потпадања под турску окупацију. Међутим, историја унијатства међу Србима није довољно истражена. Срби, а посебно православни интелектуалци, нису радо отварали ово питање, а и када су то чинили указивали су на успешне отпоре унији, али не и на поразе. Овоме доприноси и недостатак писане грађе, што дозвољава изношења различитих претпоставки, али које немају утемељење у изворима. У сваком случају две веће уније које су оставиле трага у српској свести јесу Марчанска унија (1611. г.) и Унија у Жумберку (1777. г.). Ове уније оставиле су трага у црквеном и националном памћењу православних Срба због бруталности која је испољена од стране римокатолика за време унијаћења православних Срба споменутих крајева (сви православни Срби који нису прихватили Марчанску унију затворени су у манастир и запаљени). Оно што је, међутим, интересантно јесте да се групни (колективни) и појединачни прелази на римокатоличанство нису посебно истраживани са српске стране, иако број поримокатоличених Срба није безначајан.

Према плану папе Лава XIII и његових сарадника, посебну кадровску улогу добијају унијати Украјинци (Рутени) и римокатолички Хрвати, «као једини природни мост према Балкану и према Русији». Поред тога предузет је и низ других мера, основао се и Илирски завод светог Јеронима у Риму, Комисија за Оријентални институт св. Ћирило и Методије, итд. План садржи одбијање православних Словена од Русије која их жели привући и удаљити од Запада. На Балкану папа је извршио низ организацијских припрема за нови напредак у  потчињавању православних Срба. Све је почело са црквеном реорганизацијом. Папа је још 1852. године издвојио Загребачку бискупију, из Мађарске цркве у посебну надбискупију, са циљем да Загреб постане политички центар за Јужне Словене, да се сам Загреб у политичком смислу уздигне као надбискупијски центар у хрватски политички и културни центар, да се нови верски, политички и културни цетар (Загреб) мора очисти од Срба и постати чист римокатолички, Хрватски центар.

Посао је требао да уради Штросмајер и од Загреба, који је био неугледна варошица, створи место који има одлике града: универзитет, библиотеку, академију наука, позориште, итд. Штросмајер је, наравно, наређено спровео у дело.

Осим тога за Србе је постављена нова замка у БиХ. Папа је желео да се у складу са новом унијатском политиком на Балкану створи нова црквена организација у Босни и Херцеговини коју је 1878. године окупирала Аустро-Угарска Монархија. Да би план функционисао требало је нову надбискупију, тј. нову црквену организацију у БиХ потчинити Загребу, тј. Хрватима. У том се духу залагао и Штросмајер који је сматрао да «нова црквена организација треба да буде у функцији оснаживања хрватско-славонске црквене покрајине чији је Загреб центар јединства и снаге и коме би морала припадати читава црква Јужних Славена». У то време још се није постојала Велика Хрватска и није асимиловала у своје име самосталне покрајине са својим парламентом, културом, традицијом и становништвом које је било све само не хрватско, Славонију и Далмацију. «Представљајући загребачку надбискупију као средишњу тачку будућег црквеног сједињења, Штросмајер је устврдио да је преко потребно ојачати утицај загребачког надбискупа, који има само три суфрагана, на тај начин да му се доделе нове суфраганске бискупије. Међу суфраганским бискупијама налазиле би се и новоуспостављене босанскохерцеговачке бискупије. Тако решење Штросмајер је сматрао корисним и за Цркву у Хрватској, и за Цркву у Босни и Херцеговини, и за сјединитељске планове Свете Столице, јер би се његовим спровођењем хрватско-славонска хијерахија оснажила за промицање уније православних хришћана на Балкану са Светом Столицом, а бискупи у Босни и Херцеговини, који ће деловати међу већинским православним становништвом, учинило довољно снажним да пруже ефикасан отпор пропаганди бројнијег православног епископата».

После овога уследило је спровођење папиног плана. Срби су нестали из Загреба, а сам Загреб је претворен у моћан римокатолички верско-политички центар. Поунијаћени Срби су, углавном, поримокатоличени и похрваћени (Хрватска, Славонија, Далмација, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија). Нешто мало Срба остало је у унији, али им је Римокатоличка црква потпуно избрисала српску националну свест, свела на непрепознатљиву културну заједницу. Нова црквена организација у БиХ потчињена је загребачком надбискупу, итд. Описана политике Римокатоличке цркве спровођена је и у Првом светском рату, Краљевини Југославији, Другом светском рату, последњих деценија XX века и ратови који су избијали на антисрпској основи (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина), а спроводи се и данас.

Прича о унији је настављена и после политичког осамостаљења Хрвата и Велике Хрватске. Ова млада држава подстакнута из Ватикана изражава територијалне и народне претензије на следеће српске покрајине: Босну и Херцеговину, Срем и целу Војводину, Црну Гору, али и на саму централну Србију. У Ватикану је правило да се црквена организација покрајинске цркве поклапа са државном организацојом (државним границама). Када су Срби у питању то није случај. Београдска надбискупија обухвата границе предкумановске Србије. Уз то за Србију је 2003. године, папа Јован Павле II  основао и унијатски егзерхат, тако да питање уније и питање одузимања дела државне и националне територије за Србе поново постаје актуелно. Наравно, ово не тврдимо само због оснивања егзерхата за Србију, већ и због ванредно снажне мисионарске активности Римске цркве у Црној Гори и Босни и Херцеговини. У Црној Гори се развија римокатоличка мисионарска идеологија, снажно подупрта кадровски, финансијски и политички од стране Рима, «Цркве у Хрвата», те полујавним римокатоличким организацијама. Том мисонарском идеологијом се Црногорци проглашавају Црвеним Хрватима и римокатолицима које је Свети Сава Немањић насилно посрбио и превео на православље, те сада је дошло време да се врате својој «изворној» вери и «нацији». У Босни и Херцеговини Римска црква ради на укидању Републике Српске као препреке за њен несметан мисионарски рад, проглашава Босну и Херцеговину својим наслеђем, итд.

Можемо, дакле, закључити да се план папе Лава XIII и Римокатоличке цркве и данас спроводи, да се Хрватска непрестано шири, а Србија смањује. Загреб постаје политички центар, а Београд се маргинализује. Загребу се приписује значај културног центра, Београду културне провинције. Западна, римокатоличка култура се фаворизује у Србији, а властита уназађује…

Српска наука начинила је низ превида и пропуста у проучавању узрока који су довели до верске конверзације, али, такође, нису осмислили ни заштиту од наставка унијаћења Срба. Други пропуст српских истраживача јесте не изучавање даље судбине оних Срба који су примили унију и који су у већини, потом, постали «пунокрвни» римокатолици, а по народности Хрвати, који су, узгред речено, предњачили у изражавању мржње према православљу и према Србима. Осим овог пропуста, запажа се и један нов, а то је систематско избацивање из уџбеника и наставних планова оних аутора (и њихових радова) који су истраживали овај проблем (Дучић, Црњански, Лазо М. Костић …).

ПОВРАТАК ВЕРИ У БЕЛОРУСИЈИ И УКРАЈИНИ

Но, да је могуће борити се против унијатсва показује пример Белорусије. Некада је становништво Белорусије у већини било унијатско (75 посто), а данас нема ни један проценат. Такође, у Украјини се већи део поунијаћених православаца вратило православљу, али је и приличан број о(п)стао у новој вери (данас их према проценама има између три и пет милиона).

Унијаћење Руса започето је са Бретском црквеном унијом, која је настала после одлуке епископа Кијевске мирополије да са митрополитом Михаилом Рогозом, прими римокатоличку веру и призна папу, уз, у прелазном периоду, очување православне литургије и црквенословенског језика. Акт о присаједињењу Римокатоличкој цркви потписан је у Риму 23. децембра 1595. године и потом потврђен 9. окобра 1596. на унијатском сабору у Бресту (истовремено екзарх Киејвске патријаршије Никофор, двојица епископа кијевске митрополије и кнез Константин Острожски  одбили су да признају унију, предајући вероодступнике анатеми). Ипак, унијатство се међу Русима ширило. Године 1700. унијатима се присаједињује Лавовска епархија, а 1702. Лицка, тако да су све православне епархије у Речи Пасполити постале унијатске.

Руска православна црква и руска држава заједно су се борили да поврате вернике у окриље православне цркве. Ликвидација уније почела је крајем XVIII века са припајањем десне обале Малорусије (Украјине) и Белорусије (Западне Русије) Русији 12. фебруара 1839. када је на црквеном сабору у Полоцку више од 1600 парохија са 1,6 милиона људи се изјаснило за припајање Руској цркви. На следећем сабору, одржаном 11. маја 1875. Још 236 парохија се вратило у православље са 234 000 становника, а процес је настављен и после ових сабора.

Митрополит Јосиф Семашко

Главна улога и ликвидацији уније на територији Белорусије припала је митрополиту Јосифу Семашку, коме се ове 2018. године навршава 220 година од дана рођења (родио се 25. децембра 1708 у Кијевској губернији) и 150 година од смрти. У Белоруском екзархату Руске православне цркве 2018. година је година сећања на митрополита Јосифа.

Потиче из бојарске породице, познате још у XV веку. Отац Јосфифа је био племић без великог богатства, који је 1811. године постао унијатски свештеник, иако у округу није било унијатске цркве, јер се становништво краја између 1795/1796. вратило у православље. Јосиф је 1809. примљен на богословију при Универзитету у Виљну, где су се по правилу школовали будући бискупи и унијатски епископи.

По завршетку студија рукоположен је 26. децембра 1820. године од стране унијатског епископа Јакова Мартусевича. Две године касније постављен је у унијатску заједице Санкт Петербурга. Семашко се борио за права унијата, али се постепено разочаравао у римокатолицизам и у саму идеју уније. Године 1827. Семашко без обзира на перспективе у унијатској цркви, доноси одлуку да се врати у православље, прими монашки постриг и ступи у Александроновеску лавру. Исто године, а почетком новембра Семашко у Одељену духовних послова руске владе Г. И. Каратевском предлаже решавање питања унијатске цркве (документ под називом «О положају у Русији унијатске цркве и методама повратка у сферу православне цркве). У документу је тачно описана природа унијатства у Речи Пасполити и зашто је она штетна за Русе и руску државу.

Унија се задржала само на територији које су остале ван власти Руске империје, односно у Пољској и Аустро-Угарској. Када је и Западна Малорусија (Украјина) доспела под власт СССР-а унијатска црква је забрањена у марту 1946. Унијатска украјинска-гркокатоличка црква је обновљена 1990. године и од тада неометано показује своје антиправославно лице. Унијати су постали ватрену Украјинци, негирајући да су икада били Руси. Такође, носиоци су екстремне русофобија и павославофобије.

Бретска и Ужгордска унија у савременој науци се оцењује као «духовна трагедија» Западне Русије, односно поунијаћењних Словена. Трагедија је спроведена класичном обманом и насиљем, о чему постоје мноштво сведочења, што дискредитује Римокатоличку цркве, не само у политичком већ у моралном смислу, јер отвара питања да ли се «свети послови» могу остваривати нечасним и насилним методама.

Крајем 80-их година прошлог века у Белорусији су почеле да се обнављају унијатке парохије. Прва је регистрована у Минску 1990, а њихов број сада износи 13. Да је обнова унијатства политички пројекат и мисија Рима сведочи да су тим парохијама нема верника, а нема ни свештеника. Више је то световни покушај да се Белорусима унијатство наметне као национална особеност. Другим речима, у пропаганди унијата главни стереотип је да Белорус мора бити унијата.

 

О ПРОБЛЕМУ УНИЈЕ  МОЖЕТЕ СЕ ДЕТАЉНИЈЕ ОБАВЕСТИТИ У КЊИЗИ “УНИЈА – ПОЛИТИКА РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ ПРЕМА ПРАВОСЛАВНИМ СЛОВЕНИМА”

ЦЕНА 1.200,00 ДИНАРА
НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН: 064/224 334 9

 

 

ИЗВОР: Печат

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *