Анализе

СВИ СЛОВЕНАЧКИ ЗЛОЧИНИ 1991. – Убијање цивила, младих ненаоружаних војника, мучење лекара и медицинских сестара…

  • Јуна месеца 2012. године, Окружно jавно тужилаштво из Мурске Соботе подигло jе оптужнице за наводне ратне злочине против пензионисаних старешина ЈНА – генерала Владе Трифуновића и пуковника Берислава Попова
  • Подизањем оптужнице Словениjа подгрева ружна сећања на сопствене злочине почињене над деветнаестогодишњим и двадесетогодишњим воjницима бивше Југословенске народне армиjе
  • Политичко руководство Словениjе, односно Тужилаштво Мурске Соботе, поткрепљуjући лажне изjаве коjе су у то време давали Милан Кучан, Јелко Кацин и други разбиjачи СФРЈ, заборављаjу, изгледа, мучка убиства, масовна малтретирања и остале облике нељудског деловања према свему и сваком ко jе носио сивомаслинасто обележjе ЈНА – у то време jедине регуларне формациjе оружаних снага Југославиjе
  • Српска jавност jе, нажалост, о тим злочинима само делимично обавештена, при чему су многа гнусна злодела до данањих дана остала непозната не само српскоj, већ и целокупноj европскоj и светскоj jавности
  • Злочини словеначких паравоjних формациjа, почињени мучким убиствима тек завоjничених младића, били су врло добро познати људима у воjном врху…
  • Словениjа, Хашки трибунал, Европска униjа, Вашингтон, а придружуjе им се, нажалост, и Србиjа – и даље упорно ћуте о доказаним словеначким злочинима коjи, подсетимо их jош jедном, као сви ратни злочини, никада не застареваjу

 

Пише: Радисав Т. Ристић

(Одломак из необjављене књиге „Медиjски порази ЈНА – Истина о Кадиjевићу”)

 

Многи од тих догађаjа недвосмислено, кроз конкретне људе и примере, указуjу на словеначке бестиjалности коjе, без обзира што су прекривене велом таjности, представљаjу непорецива сведочанства о невероватним злочинствима почињеним у последњоj децениjи двадесетог века. Веродостоjна сведочанства су исказана кроз броjне извештаjе воjних обавештаjних и медицинских органа и изjава очевидаца и учесника борбених деjстава вођених на тлу дежеле.

Пре него пређемо на опис словеначких злочина, осврнимо се наjпре на „злочине“ коjе су, према оптужници Окружног тужилаштва Мурске Соботе, починили над цивилним становништвом генерал Трифуновић и пуковник Попов. „Злочин“ о ком jе реч, почињен jе jер jе генерал Трифуновић, командант корпуса у Вараждину, од Команде Загребачке воjне области добио задатак да део jединице упути ради обезбеђења граничних прелаза на jугословенско-аустриjскоj граници. Била jе то, у ствари, одлука и наређење Савезног извршног већа Југословенскоj народноj армиjи и МУП-у да непосредно обезбеде спровођење у живот „Савезних прописа о прелажењу државне границе на териториjи Републике Словење“. Одлука Савезног извршног веча jе уследила као одговор на незаконите одлука коjе jе jеднострано донела Скупштина Словениjе, а коjе су угрожавале „териториjалну целокупност Југославиjе, њене државне границе и њен суверенитет у међународним односима“. Поступаjући по наведеноj одлуци, односно наређењу, генерал Трифуновић jе издао задатак пуковнику Попову, команданту вараждинске касарне „Калнички партизани“, да са jединицом обезбеди граничне прелазе коjи изводе преко Орможа, Љутомера и Горње Радгоне.

Сви злочини словеначке ТО

На путу према граничним прелазима, jединицу из вараждинског гарнизона у заседи jе сачекала териториjална jединица Словениjе коjа jе мучки, без икаквог повода, ничим изазвана, отворила ватру на људе коjе jе предводио пуковник Берислав Попов. Епилог: убиjено пет, рањено 17 и заробљено 30 воjника, а уништено двадесетак неборбених и део борбених возила. За таj гнусни злочин над воjницима, као и злочин на караули Холмец, о чему ће касниjе бити више речи, Хелсиншки одбор Словениjе jе покренуо питање одговорности починиоца и налогодаваца за почињени злочин, али руководство Словениjе не само да ниjе реаговало на то, већ jе све предузело како почињени злочин не би допрео до jавности. Нажалост, ни медиjима у Србиjи ниjе пружена могућност да обелодане наведени злочин Словенаца, jер га jе скривало и воjно и државно руководство земље.

                                                          Рањени официр  ЈНА

 

Све податке, наведене у наставку овог прилога, забележио jе, на основу броjних званичних извештаjа, аутор ових редова – у то време начелник Службе за информисање о оружаним снагама СФРЈ. Поред тих података, опширниjе поjединсти о тим дешавањима забележене су у jош увек необjављеноj књизи „Медиjски порази ЈНА – Истина о Кадиjевићу“. Примери коjи следе односе се искључиво на збивања у Словениjи, мада jе много злочина над Србима почињено и током касниjих борбених деjстава на тлу Хрватске и Босне и Херцеговине, коjи су такође детаљно образложени у наставку те књиге.

Злочини словеначких паравоjних формациjа, почињени мучким убиствима тек завоjничених младића, били су врло добро познати људима у воjном врхуЗнало се за броjна хапшења старешина ЈНА и нечовечан однос према рањеницима, али се ништа, осим вербалних осуда, ниjе предузимало да се такво стање спречи – ако никако друкчиjе онда легалном воjном силом над нелегалним злочиначким воjним саставима. Многи од тих монструозних примера нису, нажалост, нигде забележени. Сви ти злочини, међутим, нису непознати хашким истражитељима, претходном и актуелном словеначком руководству, баш као и српском, али у вечном сећању остаjу само породицама жртава тих злочина. Не заборављаjу их, наравно, и многи коjи и данас, као инвалиди са траjним здравственим последицама, живе са траговима нечовештва бруталних словеначких убица.

Словеначки злочини тим више добиjаjу на тежини што су почињени грубим кршењем одлука савезне државе од 25. jуна 1991. године. Савезно вече Скупштине СФРЈ и Савезно извршно веће, тог су дана jасно и недвосмислено наложили ЈНА да, поред осталог, спречи прекраjање земље и промену њених граница, супротстављаjући се тиме jедностраноj и незаконитоj одлуци Скупштине Словениjе, од 8. маjа исте године, о отцепљењу Словениjе од СФРЈ. Наведена словеначка одлука, међутим, ниjе имала снагу закона jер jе, супротно федералном уставу и позитивним законским прописима, угрожавала териториjалну целовитост СФРЈ, њене државне границе и њен суверенитет у међународним односима.

Удар на СФРЈ и ЈНА

Поступаjући у складу са одлукама наведених савезних органа, нешто мање од 2000 припадника ЈНА кренуло jе два дана касниjе, 27. jуна значи, на извршење задатка коjи ниjе подразумевао било какве провокациjе, сукобе и борбена деjства. Радило се, практично, о мирнодопском задатку строго ограниченог карактера коjи jе у сваком погледу почивао на одредбама Устава СФРЈ коjим се, поред осталог, прописуjе да оружане снаге штите независност, суверенитет, териториjалну целовитост и уставни поредак земље. Пре поласка jединица ЈНА на извршење задатка ради обезбеђења 35 копнених граничних прелаза, jедне поморске (Копар) и jедне ваздушне луке (Брник), правовремено jе обавештено руководство Словениjе.Руководство Словениjе jе, међутим, као одговор организовало масовна запречавања комуникациjа на правцу кретања jединица ЈНА и, истовремено, извршило мобилизациjу своjе териториjалне одбране коjа jе у конкретном случаjу представљала паравоjну формациjу. Та паравоjска ће убрзо, супротно свим међународним законима, изводити терористичке акциjе у правом смислу те речи. А та такозвана републичка воjска броjала jе у том тренутку 35.000 људи коjи су кренули у хаjку не само на воjнике коjи су кренули на извршење мирнодопског задатка, већ и на атаковање породица старешина ЈНА, не штедећи чак ни жене и децу, чиjа jе jедина кривица била што су чланови породица активних воjних лица.

Непосредно по приjему обавештења о задатку, словеначко jе руководство, уместо да прихвати препоруке и одлуке наjвиших органа савезне државе, предузело 26. jуна мере коjе се, у наjмању руку, могу назвати не само нецивилизованим, већ сасвим оправдано терористичким и варварским. У току тог дана, наиме, на путу према jугословенско-аустриjскоj граници, присилно jе заустављено више од сто теретних и путничких домаћих и страних возила. Њима су запречене комуникациjе коjима jе, сутрадан, требало да у маршевскоj колони прођу припадници ЈНА. Возачи су силом били принуђени да не напуштаjу возила коjа су служила као штит словеначкоj паравоjсци коjа се спремала да мучки отвори ватру по колони коjа ниjе била спремна за ућешће у било каквим борбеним радњама. На таj су начин, како jе касниjе утврђено од правних и воjних експерата, грубо нарушена правила хуманитарног права, jер су заустављена возила постала легитиман циљ напада, с обзиром да су изгубила цивилно своjство.

На колону ЈНА, коjа се зауставила пред тим препрекама, брутално jе отворена ватра из свих оруђа и оружjа коjима jе располагала словеначка паравоjска. Младићи у сивомаслинастим униформама били су принуђени да се бране од ничим изазваног напада. У размени ватре страдали су том приликом и неки возачи силом задржаних возила. Њихови животи падаjу на душу доносиоца и извршиоца злочиначке и сулуде одлуке да се возачи, као живи штит, задрже у своjим возилима, иако jе било очигледно да ће многи од њих постати невине жртве. Имена организатора и учесника ове нељудске акциjе, Словенци скриваjу до данашњих дана, мада су њихова имена врло добро позната и домаћоj и светскоj jавности.

Постављање барикада на правцу кретања jединица ЈНА и убиства воjника, био jе само део пакленог плана словеначког руководства у сатанизовању федералне воjске и физичкоj ликвидациjи њених припадника. На удару су били и чланови породица официра и подофицира, као и грађани Словениjе коjи се нису слагали с таквом политиком свог републичког руководства. Но, кренимо редом.

Паравоjни састави Словениjе, инструисани од републичких и локалних власти, знали су да ЈНА неће употребити оружjе тамо где постоjи и наjмања могућност угрожавања цивилног становништва. Зато су испред своjих нелегалних оружаних састава истурали жене и децу и под њиховом „заштитом“ отварали ватру на воjнике и старешине коjим ниjе падало на памет да одговараjу истом мером. Један у мноштву таквих примера jе и случаj у Рожноj долини где jе словеначка паравоjска истурила испред себе недужне цивиле, углавном жене и децу и из таквог „борбеног поретка“ деjствовала ватром на маршевску колону коjа за то ниjе давала било какав повод.

Словениjа рат 1991: Наjмонструозниjи злочин

 

Један од наjмонструозниjих злочина Словенаца над ненаоружаним воjницима са карауле „Холмец“, забележила jе 28. jуна, на Видовдан, камера аустриjске телевизиjе ОРФ. Да тог дана, на том граничном прелазу, удаљеном десетак километара од Блаjбурга, не беше ове ТВ екипе, готово ништа се не би знало о зверском и хладнокрвном стрељању троjице заробљених воjника граничара коjи су одложили оружjе у коме ниjе било ниjедног jединог метка. Троjица младих воjника, све се то лепо види на снимку, истакли су белу заставу сачињену од креветског чаршава. Све то, међутим, ниjе било довољно зверима у људском облику да одустану од животињског нагона и рафалном паљбом усмрте троjицу деветнаестогодишњака. Мада jе, истини за вољу, словеначки Хелсиншки комитет за људска права оквалификовао таj догађаj као „први документовани ратни злочин на простору бивше СФРЈ“, словеначке власт jе ћутке прешла преко те бестиjасности. Пред тим доказаним ратним злочином, као и многим другим коjе су починили Словенци, очи jе затворио и Хашки трибунал.

Мада jе званично руководство Словениjе злочин на Холмецу оквалификовало као инцидент, а њихово републичко тужилаштво констатовало како „никакав злочин ниjе почињен“, председница Хелсиншког одбора Словениjе, госпођа Неве Миклавчич Предан, обратила се Тужилаштву у Хагу, са предлогом да се правди приведу починиоци и организатори гнусног злочина. У одговору из Хага, испод чиjег текста стоjи потпис Карле дел Понте, наведено jе, поред осталог, да се „веома цени племенит рад словеначке хелсиншке организациjе“, али да jе рат у Словениjи „прекратко траjао да би се починили броjниjи ратни злочини“. Очигледно, одговор Карле дел Понте, имаjући у виду његову бесмисленост, не заслужjе никакав коментар.

Припадници словеначке паравоjске, уз благослов републичких челника, нису имали милости ни према рањеним воjницима и старешинама, као ни у односу на медицинско особље коjе им jе притицало у помоћ. У маси тих примера коjе су регистровали оперативни, обавештаjни и медицински органи ЈНА, наводимо само неколико.

Хапшење лекара

Др Вукица Булатовић jе санитетским возилом, видно и прописно обележено црвеним крстом, покушала да дође и укаже помоћ рањеним воjницима на граничном прелазу Шентиљ, коjи су мучки, без икаквог повода, напале групе бескруполозних острашћеника. И овог пута, наравно, уз благослов власти. Санитетска екипа са др Булатовић на челу, ухапшена jе при покушаjу да пружи неопходну медицинску помоћ повређенима и одмах спроведена у затвор у Песници недалеко од Марибора. Саслушање jе траjало више часова, а докторки Булатовић jе понуђено да се придружи словеначкоj териториjалноj одбрани, трансформисаноj у то време у терористичку паравоjну организациjу. Пошто jе одбила њихов предлог, „цивилизовани“ Словенци су jоj дали рок од 24 часа да напусти Словениjу. Рањеним воjницима на Шентиљу ниjе пружена никаква медицинска помоћ.

Сличну тортуру доживео jе и доктор Сенад Дураковић у тренутку када jе пружао прву помоћ повређеним припадницима ЈНА. Прекинут jе у химаноj мисиjи и ухашен. И њему, као и докторки Булатовић, понуђено jе да се придружи словеначким териториjалцма. Понос, достоjанство и воjничка обавеза, међутим, били су jачи од свих понуда и притисака. У знак протеста у затвору jе штраjковао глађу.

Доктор Горан Голубовић, коjи jе такође пружао помоћ рањеним воjницима и старешинама, превозио jе санитетским возилом тешко рањеног поручника Дарка Булатовића. На путу према болници, мучки – из заседе, на санитетско возило, такође прописно обележено, испаљен jе противоклопни проjектил. Тешко рањени поручник добио jе jош теже повреде, а рањени су возач и доктор Голубовић. Ником од повређених у возилу ниjе пружена неопходна медицинска помоћ. Био jе то jош jедан од начина „витешког ратовања“ дежеле на путу до отцепљења од СФРЈ. Нема, нажалост, података о даљоj судбини докторке Билатовић, доктора Голубовића и тешко рањеног поручника Дарка Булатовића.

Кршење свих конвенциjа Међународног ратног права

Требало би заиста много простора да се наведу сви примери бруталног поступања словеначких паравоjних формациjа према воjницима, старешинама и њиховим породицима, као и сопственим грађанима коjи нису подржавали начине и примену средстава путем коjих су настоjали да се отцепе од сопствене државе. Ипак, да би се стекла потпуниjа слика о о неким средњовековним методама коjе су примењивали, наводимо само неке примере коjи илуструjу сву бруталност, нељудски однос и кршење свих конвенциjа Међународног ратног права. Неки од тих примера превазилазе чак и ужасе из фашистичких концентрационих логора у Другом светском рату.

Међу затвореницима у Казнено-поправном дому Доб при Мирни, како се наводи у воjним изворима, налазило се више тешких болесника. Међу њима су били: капетан Сахудин Лалић са акутним погоршањем чира и тешком депресиjом; потпуковник Раде Оташевић коjи jе ухапшен непосредно после извршене операциjе – у време када jе, са инфицираном раном и високом температуром, био на боловању у свом стану; Драган Благоjевић, са загноjеним прострелним ранама у пределу рамена и подлактице и такође високом температуром. Осим њих, у веома тешком здравственом стању били су: пуковник Вучковић, капетан I класе Благоjе Мировић, заставник I класе Петар Радан, потпуковник Милан Сарачевић, водник I класе Шаћир Бећири и маjор Ђорђе Петровић. У свим цивилизованим земљама чак се и наjокорелиjим криминалцима и злочинцима, указуjе у таквим случаjевима неопходна медицинска помоћ, али дежела jе свесно кршила те хуманитарне међународне норме. Управник тог казамата као да jе на специjализациjи био код самог Менгелеа, хладнокрвно каже да му jе познато здравствено стање поменутих старешина, „али да jе то затвор, а не болница“. Доктор Врбанић, коjи потврђуjе наведене речи овог Менгелеовог следбеника, каже да су „општи услови смештаjа у овом затвору изразито лоши – затвореници су смештени у самицама по двоjе, а у затворским собама набиjени као сардине“.

Заставник Момир Стоjановић и jош неке старешине ЈНА ухапшени су у Домжалама.После дуготраjног испитивања, узимање отисака прстиjу и сликања, заставнику и осталим затвореницима су везане руке, затим укрцани у контеjнер-фургон на моторном возилу и пребачени у напуштени рудник Дол при Храстнику. У току превожења, због недостатка кисеоника и издувних гасова, многи су током пута дугог шездесетак километара, изгубили свест. Ни тада, иако су спроводници све то читаво време гледали, нису им одвезане руке. У катакомбама напуштеног рудника, смештени су у просториjи од тридесетак квадратних метара – без воде и тоалета, у коjоj jе већ било смештено више од сто ухапшених.

На удару словеначких терористичких састава нашли су се, поред припадника ЈНА, цариници и људи из Министарства унутрашњих послова коjи, као и воjници, нису давали никаквог повода за нападе од Словенаца. Чак су невиђеним тортурама били изложени и броjни грађани из других република коjи су се, непосредно по избиjању напада на jединице ЈНА, налазили на пропутовању кроз Словениjу. О томе такође постоjе броjна сведочанства о коjима су говорили многи људи коjи су били изложени разним облицима малтретирања у готово свим деловима Словениjе.

Тортура над цариницима

О тортурама коjима су били изложени службеници Савезне управе царина, на пример, говорили су Чедомир Петровић, Никола Мирковић и Стеван Вучковић, коjи су ухапшени у хотелскоj соби од групе маскураних припадника паравоjних формациjа. Уперивши у полуголе царинике аутоматске пушке, не дозволивши им да се обуку, ставили су им лисице на руке и спровели у затвор. Испитивање, током коjег су им и даље биле лисице на рукама, обављено jе у просториjи пуноj средстава за застрашивање. Било jе ту, поред осталог, разних средстава за мучење, трака за дављење, пиштоља и других предмета познатих и коришћених у време инквизициjе папе Григориjа IX. У оквиру вишечасовних претњи и застрашивања, Стевану Вучковићу jе речено да ће бити стрељан наредног дана у jутарњим часовима.

Помоћник директора Савезне управе царина Младен Качавенда ухапшен jе, боље речено киднапован, из службеног аутомобила на улици у Љубљани. У просториjама, сличним катакомбама, провео jе 36 сати под сталном психичком и физичком тортуром. Оптуживан jе, и инсистирано да призна, како jе у Словениjу дошао да на силу преузме словеначке царине. Сећаjући се тих дана и догађаjа, Качевенда посебно подвлачи да су међу ухапшенима били и регрути коjи су пошли на одслужење воjног рока у гарнизонима на териториjи Словениjе. У неизбрисивом сећању остао му jе jедан регрут из Нове Пазове коjи jе у возу, непосредно пре уласка у Љубљану, ухапшен са пушкама упереним у чело. Извучен jе из воза и одведен у Казнено-поправни дом у Добу при Мирни. Ухапшени младић jе у затвору напунио осамнаести рођендан.

Ништа боље, у неким случаjевим и знатно лошиjе, нису пролазили и припадници унутрашњих послова коjи су из Савезног секретариjата за унутрашње послове службено упућени ради обављања одговараjућих дужности на граничним прелазима. Тортури Словенаца изложени су поред осталих припадници тог секретариjата Драгољуб Ковачевић, Мирко Јокић и Предраг Јанковић коjи су пуних тринаест дана провели у затворима Љубљане, логору Дол при Храстнику и Казнено-поправном дому Доб при Мирни. Средином jула, када су се вратили у Београд, jавно су изjавили да су били изложени тешкоj психичкоj тортури. У оквиру нечовечних поступака посебно истичу да им jе саопштено место и време када ће бити стрељани. Запрећено им jе да не помишљаjу на било какво бекство, а упозорени су и да jе на свим вратима постављан експлозив коjи ће, у случаjу деjства Ратног ваздухопловства оружаних снага, бити активиран а они убиjени. Злочин ће се, у том случаjу, тврдили су, приписати ЈНА. За време боравка у логору у Добу при Мирни, затворенике су, према њиховом казивању, изводили на два сата по jаком сунцу, а затим их нагло уводили у хладна окна рудника где jе у просториjи од око осамдесет квадратних метара, без икаквих подметача спавало више од 150 људи.

Сведочење цариника Микиjа Богдановића са граничног прелаза Рожна долина, недалеко од Нове Горице, такође указуjе на варварске поступке словеначких териториjалаца. После хапшења успео jе да побегне из затвора и у време прекида ватре склони у оближњу воjну касарну. Када jе у касарну стигао хлеб, троjица старешина и два воjника дошли су до камиона да прихвате гаjбе са хлебом. На њих су рафалну ватру, с леђа, отворили нељуди у униформи словеначке такозване териториjалне воjске.

Мучење жена и цивила

Низу нечовештва придружуjе се и пример Наде Сворцан и Љубице Саше, грађанских лица на служби у ЈНА, коjе jе у њиховом приватном аутомобилу зауставила група словеначких припадника љубљанског МУП-а. Не дозвољаваjући им да наставе пут према касарни у Шентвиду где су биле запослене, наређено им jе да се врате кући. Оне су, међутим, биле упорне у инсистирању да им се омогући несметан одлазак на посао. „Ако већ морате на посао, онда изволте идите“, одговорио jе jедан од полицаjаца и упутио их у правцу на коме су биле посеjане противоклопне мине. Експлозиjа jе разнела аутомобил, наневши тешке повреде Нади и Љубици. У Универзитетском клиничком центру у Љубљани ниjе им пружена благовремена помоћ. Поред тешких телесних повреда, Љубица Саша jе остала без jедне ноге.

Словенци су, да закључимо, прекршили све што се назива човечношћу и хуманошћу. Врло се добро знаjу и наредбодавци и извршиоци наведених и великог броjа ненаведених злочина. Словенци и Хаг о свему годинама мудро ћуте. Познато jе и зашто. Ниjе jасно, међутим, што им се у ћутању придружуjе и држава Србиjа, мада људи коjи стоjе на њеном челу врло добро знаjу да ратни злочини не застареваjу – као што не застареваjу ране родитеља младих воjника и старешина, погинулих од до лаката окрвављене злочиначке руке у некада третираноj као наjцивилизованиjоj републици бивше СФРЈ.

Словениjа, Хашки трибунал, Европска униjа, Вашингтон, а придружуjе им се, нажалост, и Србиjа – и даље упорно ћуте о доказаним словеначким злочинима коjи, подсетимо их jош jедном, као сви ратни злочини, никада не застареваjу.

 

ИЗВОР: Intermagazin, Јадовно

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *